Šta nam novo stiže iz Njemačke? U dve reči: Adis Ahmetović. Od stranih jezika govori – Bošnjački
AHMETOVIC je novi izvestilac Bundestaga za naš deo sveta. A taj važni čovek već obećava „konkretizaciju proširenja EU na sve države Zapadnog Balkana“. U, bogati, kako direktno. Konkretna konkretizacija. Pa jeste, a ko bi to i znao bolje od Adisa!
Međutim, ovako neodgovornog deljenja onoga o čemu Ahmetovic odlučuje kolik i predsednik opštine Kotor Varoš u Republici Srpskoj – iz koje je, inače, Adisov otac otišao u Nemačku – naravno ne bi bilo a da šest država Zapadnog Balkana (Adisu je, naravno, Kosovo država!) iole drži do svog suvereniteta
Zapadna falanga je, u svom opadanju sve – beskrupuloznija. Netaktičnija. Pregovori i posredovanja se svode na pretnje i sankcije. I obećanje „šarene laže“ – članstva u EU. Tu nastaje stanje koji će se direktno reflektovati i na odnos Republike Srpske i Srbije. Jer će Beograd biti pod sve većim pritiskom… izgleda da se može očekivati sve više pritisaka i na Republiku Srpsku
Pregovori oko Kosova su se dosad svodili na stalno odstupanje pred američkim drilom, uz pristanak da posrednik bude Evropska unija a koja je jasno antisrpski opredeljena. Nikad zvanični Beograd nije zatražio da Rusija ili neka zemlja koja drži do međunarodnog prava bude uključena u pregovore
Piše: Slobodan RELJIĆ
ŠTA nam novo stiže iz Berlina? U dve reči: Adis Ahmetović, na nemačkom Adis Ahmetovic.
Tako se zove tridesetogodišnjak koga je nemački Bundestag imenovao za izvestioca za Zapadni Balkan.
I vidi: iz prve je sa te izvestilačke visine pohvalio Srbiju, uz ocenu da «Srbija može privući pažnju širom sveta kroz velika sportska, kao i kulturna i muzička dostignuća». Pa će na to nemački izvestilac, ko god da je, obavezati Srbiju „da proaktivno doprinese stabilizaciji regiona i izgradi ili podrži mostove razumevanja.“
Kakvu stabilizaciju i kakve mostove – znate. Uglavnom, da su u procesu „discilinovanja Srba“.
Naravno, i Adis – Nemac je to (doduše ima i bosansko državljanstvo), podrazumeva da ne mora da se, pred nedoraslim Balkancima drži reči k’o pijan plota: „planira da njegovo prvo putovanje na novoj funkciji bude upravo u Srbiju, gde će se sastati sa poslanicima i članovima vlade, kao i sa predstavnicima privrede, nauke, kulture i civilnog društva“, sa obećanjem da će „na vrhu liste tema razgovora biti, kaže, dalja integracija u EU i blagovremeno članstvo u Uniji.“
Blagovremeno članstvo!
Da Nemci, iako oni tu nisu vešti, ne snimaju neku montipajtonovsku zezanciju?
Najkomičnije je, naravno, što će tom Adisovom projektu „Srbija u EU“ (i čitav Zapadni Balkan, istog trena) da apaludiraju – iz većine ovih institucija koje će on „proaktivno“ da poseti.
Najlakše je da zamislite kako bar polovina vlade u Beogradu i celokupan NVO-sektor maršira kroz bezbrojne televizijse emisije i bez trunke sumnje vraća „evropsku agendu“ na prvo mesto.
Ali, taj važni čovek i ne staje tu, već obećava „konkretizaciju proširenja EU na sve države Zapadnog Balkana“.
U, bogati, kako direktno. Konkretna konkretizacija.
Pa jeste, a ko bi to i znao bolje od Adisa!
Ovako neodgovorno deljenje onoga o čemu Adis Ahmetović odlučuje koliko i predsednik opštine Kotor Varoš u Republici Srpskoj – iz koje je, inače, Adisov otac otišao u Nemačku – naravno ne bi bilo a da šest država Zapadnog Balkana (Adisu je, naravno, Kosovo država!) iole drži do svog suvereniteta. I da na nastup Nemačke i Zapada gledaju kao neprekidno nastojanje da oni kontrolišu ovaj prostor – i milom i silom – a u skladu sa svojim neokolonijalnim interesima.
Jeste, primetio je i Adis Ahmetović da „već nekoliko godina postoji sve veći interes Rusije i Kine“, ali tome će on da udari ritern. Oštro! „Proširenjem EU na Zapadni Balkan“.
Moskva i Peking sad počinju da shvataju da „beše i njihovo“.
SPD jeste nekad bila ozbiljna partija promišljenog uvida na Istok, ali…
Prvo, Vili Brant i Helmut Šmit su za današnji Šolcov SPD samo istorija, a drugo, oni takvi kakvi su bili (a verovatno su i bili to zato što nisu kao njihovi naslednici!) nikad se prema državi, u kojoj je (uglavnom) bio Zapadni Balkan, nisu odnosili ovako banalno pokroviteljski. Naprotiv, SFRJ je bila partner za razgovore.
Istini za volju, ovako neodgovorno nikad nam se nije obraćala ni Angela Merkel. EU je uvek bila samo perspektiva, „žvaka za ludaka“ kako su govorila deca, a od pre pola decenije gotovo izričito – to je čekanje „voza što doći neće“.
To je bila poruka, a nada zapadnobalkanskih izgubljenika ima pravo da „umire poslednja“. Jer, moći unijatske birokratije ne dobacuju dotle.
Ali dobro, to nam je što nam je. Sad će ovde dolaziti taj dobri momak koji veruje da ima mandat da uredi zapadnobalkanske odnose. I to je za njega izazov. A ako bude razumeo koliko grub treba da bude prema Srbima i koliko kooperativan prema ovim drugim – može to da mu bude i odskočna daska u karijeri. Mlad je čovek, ko zna dokle će dogurati.
Jeste malo falš njegova pozicija da ima i državljanstvo BiH, od stranih jezika kako javlja Vikipedija govori „bošnjački“… I uopšte ti bošnjački biografski elementi a pozicija iznad zapadnobalkanskih naroda. Te i on misli „da je ispravno da se to pita, jer inače ostaje neizrečeno i ima nešto što razdvaja umesto što objedinjuje“.
Ali, tu je odgovor pred kojim sve pada – on će biti „podjednako dostupan svima“. Kao bundesetagovski opunomoćeni nadzornik nekog zapadnobalkanskog logorčića, on će biti tako pravedan da će svi moći da ga zovu dok on uvodi red i poredak. Da pitaju, da iznesu neki predlogčić.
A kako će to izgledati? Na primer, evo, da vidimo šta čovek kaže konkretno – o Miloradu Dodiku. Konkretizacija na delu: „Sankcije koje su uvele SAD su neophodan i ispravan korak, koji bi trebalo da sledi i Nemačka.“ A, on kao čovek na zadatku, preduzeće „odlučnu akciju protiv onih koji se bave korupcijom, destabilizacijom i podelama u regionu, kao i protiv onih koji omogućavaju i podržavaju te akcije“.
Sve kao dosad, istovetno nasilno, ali sve veće mrcvarenje. To što je rezultat sve gore stanje znači za Nemce da su na dobrom putu.
Evo toga što treba održati po svaku cenu: jedna država, dva entiteta, 3 predsednika, 10 kantona, 14 vlada, 183 ministarstva, 85 političkih partija, 50 boračkih udruženja, 13 sindikata, 2 policije, 3 akademije nauka, 2 penziona fonda, 3 obrazovna sistema, 3 telekoma, 3 elektroprivrede, 550 000 nezaposlenih, 630 000 penzionera, 450 000 raseljenih, 75% siromašnih, 65 000 zaposlenih kod države… Spisku apsurda nije kraj.
Naravno, to nije jedini spisak apsurda na Zapadnom Balkanu, ali ovaj je sam vrh.
I, ajmo da se još igramo dogovaranja pod „nezavisnim“ pokroviteljstvom EU (neka se čitalac ne smeje, iako bi drugačija reakcija bila blesava), a biće onako kako Amerikanci kažu.
Eto, to je pred novim izvestiocem nemačkog Bundestaga. Nemci tu ne vide problem. Jedini problem je tu Dodik i ta politika.
Nemci, dakle, demonstriraju kako će postupati. Okupaciono, doduše „meko okupaciono“. I dali su nam ustupak, evo čovek govori „bošnjački“ da ga ceo svet na Zapadnom Balkanu razume.
Naravno, politički je nekorektno da ga se podseća da mu je maternji bio srpsko-hrvatski.
O obaveznom vakcinisanju ništa nije rekao. Zasad.
Realno gledano – od današnje Nemačke se ništa drugo ne može ni očekivati. Od velikih radova u razbijanju SFRJ, po šavovima koje Berlin razumeva kao za sebe najkorisnije, tu se ništa nije promenilo. Jedino što je ono što je sebe nekad samouvereno zvalo „međunarodna zajednica“, iza koje je nastupala i netaktična Nemačka, danas sve slabije i rasturenije.
Ali, zapadna falanga je, u svom opadanju sve – beskrupuloznija. Netaktičnija. Pregovori i posredovanja se svode na pretnje i sankcije. I obećanje „šarene laže“ – članstva u EU.
Tu nastaje stanje koji će se direktno reflektovati i na odnos Republike Srpske i Srbije. Jer će Beograd biti pod sve većim pritiskom.
U vreme kad se dramatično zatežu odnosi Amerike i Rusije, zvanični Beograd postaje obavezniji da svoje samoproglašeno – i potpuno neosnovano na narodnom opredeljenju – „strateško opredeljenje za Evropsku uniju“ plaća sve većom cenom. Nema najava da bi se tu nešto moglo bitno promeniti.
Posle uvođenja sankcija Belorusiji (zemlji koja je usred NATO bombardovanja poslala pomoć) pod nerazumnim zapadnim pritiskom i na veliko narodno razočarenje – koje je sklanjano od javnosti – izgleda da se može očekivati sve više pritisaka i na Republiku Srpsku. A da bi se tome dao privid logičnosti u javnom prostoru sve će glasnije nastupati analitičari iz NVO-oragnizacija sa stavom „Evropa ili smrt“ i bezobzirni NATO-lobisti.
Neka događanja se u javnosti čitaju kao znakovi da se sve i kreće u tom pravcu.
U Beogradu je Kristijan Šmit, visoki predstavnik samozvanac bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, primljen kao da to uopšte nije važno. To je neka vrsta javnog „hvala“ Rusiji i Kini za istrajno zauzimanje na stavu da Srbi nisu svetski „dežurni krivci“, pa sve do one čuvene ideje Britanaca, naših velikih prijatelja, da aktom UN Srbi budu obeleženi kao narod koji izvršio genocid.
Preko svega toga se prelazi i na zvaničnom sajtu se nedvosmisleno obaveštava da je predsednik Srbije razgovarao sa „visokim predstavnikom u BiH“. Takva vrsta pokazivanja stava, naravno, od male je pomoći Nemacu, ali je direktano i netaktičano podrivanje pozicije Republike Srpske u aktuelnom političkom raščićavanju stanja.
Kad je ove godine Republika Srpska 9. januara u Banjaluci demostrativno i jasno pokazujući svoj stav obeležavala – Dan Republike, predsednik Srbije se nije pojavio. Jeste bila visoka delegacija srpske države, i tome se u formalnom smislu nema šta prigovoriti, ali ovo jeste država u kojoj je predsednik Vučić tako dominantna i sveprisutna figura da ovakvo pitanje uopšte nije suvišno.
A onda 14. januara na Srpsku novu godinu predsednik Srbije je u Beogradu javno, posle sastanka sa srpskim članom Predsjedništva BiH, pozivao da bi se u sporu Republike Srpske i bošnjačke strane – Dodik i njegovi trebali odreći svog stava prema zajedničkim institucijama. Ne dajući tome uverljivo objašnjenje predsednik Srbije traži da se predstavnici RS vrate u zajedničke institucije. Sve to može biti deo političkih manevara, ali nesigurnost uvek budi sumnje, a posebno u „vunenim vremenima“.
I otkud sad to? Beograd se, u stavu svog predsednika, dosad držao kao strana koja poštuje suverenit BiH i ne upliće se u unutrašnje političke procese. Zapadni operativci, kojih sad već ima čitava četa i kojima će se pridružiti i Adis Ahmetović, naravno, tu neće ukoriti srpskog predsednika. Naprotiv!
Kad se nešto radi u skladu s maltretiranjem srpskih predstavnika i Srpske – svi će imati svu podršku.
Kao što će imati i podršku nepodržavanje odluka Rusije i Kine, članica Saveta bezbednosti UN. Problem je samo u tome što svi ti podržavaoci te politike nemaju nikakav uticaj na srpski narod. Naprotiv, to samo proizvodi odbojnost i stvara nezdravu društvenu klimu.
I uvodi u tumačenje situacije slabe, i sve slabije, rezultate pregovora koji se dve decenije vode oko Kosova. Jer, Kosovo i Republika Srpska su dve brige svakog ko u Srbiji drži do srpskog nacionalnog interesa.
A pregovori oko Kosova su se dosad svodili na stalno odstupanje pred američkim drilom, uz pristanak da posrednik bude Evropska unija a koja je jasno antisrpski opredeljena. Nikad zvanični Beograd nije zatražio da Rusija ili neka zemlja koja drži do međunarodnog prava bude uključena u pregovore.
Rezultati Birselskog sporazuma sad sve više postaju očigledno porazni. Nedavno je izbio skandal oko registarskih tablica na automobilima koji je pokazao da je to stalno odstupanje deo Briselskog sporazuma. Ostupanje je potpisano. Proces je privremeno zaustavljen, insistiranjem Beograda da Priština nije ispunila ništa (da, ništa!) iz sporazuma u kome je Srbije ispunila sve.
Ali, utisak je da će se sve nastaviti na isti način. Jer, dosad ničeg drugačijeg nije bilo. Sve za ništa, što je moglo izgledati kao taktika, sad se preobličava u – strategiju.
Najavljuju se rešenja, a kad ona dođu građni se, ćutanjem medija, „čuvaju do stresa“.
Ako se prati logika nastupanja beogradskih institucija čini se izvesnim da će se i to oko tablica u nekom primirju rešiti onako kako je Aljbin Kurti nameravao.
Ovih dana su, iza zaglušujućeg ćutanja beogradskih medija i vlasti, „prištinske vlasti“ preuzele skijalište na Brezovici. Ni reči, niko ne reče. Kao da je Kurti našao plastični upaljač koji je Petar Petković ponosno nastupajući po srpskim enklava izgubio. A već se objavljuje kako su predstavnici „Vlade Kosova“ na jednom od „sastanaka sa komandom Kfora izneli zahtev da pripadnici međunarodne vojne misije obezbeđuju tehničare Kosovske elektrodistributivne kompanije (KEDS) a koji se pripremaju da u narednom periodu preuzmu trafo-stanicu u Valaču“. Reakcija ni na to nema.
Pošto stižu razne obaveze prema Briselskom sporazumu, koji je – sad je to do bola očigledno (Beograd se uglavnom ne poziva na Rezoluciju 1244 SB UN) – u osnovi predavanja Prištini svake vrste uprave i institucionalnog uticaja – srpska javnost postaje sve napetija.
Na veliku napetost dodaje se i ta sumnja, sa najvećom specifičnom težinom.
A Zapad je sve nezajažljiviji. Već drugu godinu vlasti iz Beograda, po osnovu onog drugog još beslovesnijeg Vašingtonskog sporazuma, očigledno i jasno stavljaju Zapadu na znanje da više ne rade na povlačenju priznanja Kosova. Iako su prilike za to sve povoljnije! Ali, to je samo puštanje krvi samom sebi.
Kad se tome dodaju sve češće manifestacije – kao civilizacijski neprimeren način na koji je Skupština Srbije 23. decembra 2021. odbila predlog Rezolucije o osudi genocida u NDH – čitava atmosfera postaje i mučna i opasna.
Činjenice koje političari ne vole da dovode u vezu – građani u svojim glavama sklapaju kao slike koja ih brinu. To zna da bude politička činjenica iznad svih svakodnevnih političkih driblinga.
Kad pogledate stavove, nastupe i zakone Vlade koja sedi u Nemanjinoj ulici u Beogradu, i koja je nominalno srpska vlada, nije se teško setiti čuvenog događaja iz septembra 2011, kad je zbog govora koje je slušao na nekom beogradskom Forumu o bezbednosti, tadašnji ruski amabasador Aleksandar Konuzin zaprepašteno pitao: Ima li ovde Srba?
Posle toga su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić došli na vlast, kao odgovor na nepodnošljivo stanje u državi. Naravno, nisu ih doveli Rusi, jer je Konuzin samo u četiri reči sažeo sve što je svim Srbima bilo na vrh jezika.
Senka Briselskog sporazuma i iznuđene politike pod pritiskom Zapada širiće se i na Republiku Srpsku. To što mediji u Srbiji – i prodržavni i prozapadni – o tome glasno ćute, samo povećava napetost i osećaj „da tu nešto ima“.
Nešto što se ne može smatrati dobrim i zaštitom srpskog nacionalnog interesa, zbog čega Srbija kao država i postoji. Posebnu dramatiku tome daje činjenica, da Zapad prisiljava vlast da tako radi i pred parlamentarne izbore koji se održavaju za dva meseca.
Zapadni kolonizatori obično su dosad imali nekakvo razumevanje bar pred izbore.
