“Za čovekom ne ostaje titula no obraz!”, poručio je Mihailo Medenica
Pitate li se, profesore Nikola Samardžiću, šta će ostati za Vama, po čemu će Vas pamtiti, hoćete li biti vredni pamćenja ili prezira…?
Valjalo bi da čovek misli o tome jer ono smo što za sobom ostavimo, pa za kim trag, a za kim smrad…
Nije mi namera da Vas vređam, ni slučajno, dovoljno Vi vređate sebe svime što činite trudeći se da od prezira premu svemu srpskome načnite struku, i dobro Vam ide, sve vas je više u toj vatri autošovinizma, no zaboravaljate da je vatra dobar sluga ali zao gospodar, a Vama sigurno ne služi…
U glibu Vaših reči i dela Kosovo i Metohija je tuđina za Srbina; Rusija prokletstvo a NATO su skuti koje bi valjalo da celivamo; Srebrenica- „genocid“; srpska krv ništavna…i na posletku- ćirilica pismo ludaka jer je: „Niko normalan ne razume“, kako velite, ponoseći se što se njome čak ni ne potpisujete.
Vi ste, dakle, „građanin sveta“, odnosno, baruština koja je umislila da će negde drugo biti jezero, ali…
Građanin sveta je, profesore Samardžiću, stranac u tuđini a ne tuđin u sopstvenom domu, i taj stranac će svugde biti nešto dok god je polen, a ne prašina…
Vi ste prašina, profesore!
Sve i da ste planina prašine promaja će Vas oduvati netragom, a zrno polena će rađati planine kud god da ga vihorovi bace…
Naš polen jeste Kosovo i Metohija, sveta Srpska pravoslavna crkva, večno bratstvo sa Rusijom, ova divna ćirilica…na Vašu žalost!
Znate, ćirilica i nije pismo koje treba svako da razume, svakome je i očiju pa ne vide ni ono u šta gledaju…
Pisma su stvorena da se ljudi razgovore, no ćirilica je više od pisma, njome se razgovaramo s vekovima prošlim i budućim.
Ćirilica nas ispisuje, ne služimo se njome već postojimo, ne potpisujem ja sebe već đedove i decu, razmišljam ćiriicom da bih razumeo i ono što nije njome napisano…
Ne volim ja Srbiju na mah, zato što je moderno biti rodoljub, zato što se tako „mora“ rođenjem, već zbog toga što mi je toliko komadaju, kidaju, otimaju, raspinju…što svojim zlom svedoče da je ono što sam i odakle sam života vredno jer o ponjavu se niko ne otima, a ćivot bi svako!
No, šta Vi o tome znate?
Trebalo bi sve, jer, eto, profesor ste istorije Filozofskog fakulteta, neko uz koga bi naraštaji trebali da stasavaju, a ne da tonu u tu baruštinu koja bi negde da bude jezero…
Nije problem Vaš sud, imate prava na njega, problem je što je Vaš sud učenje, što istoriju ne predajete već podvodite, što obrazujete decu zvanjem a ne obrazom!
Prvo ste stekli – drugo ste izgubili odavno, a za čovekom ne ostaje titula no obraz!
Rekoh, ono smo po čemu će nas pamtiti, a prezir nije pamćenje, verujte!
Ne samo prezir drugih, no prezir sebe samoga, jer prašina će doveka zavideti polenu, a sama je izabrala da bude prašina. Imate Vi neke svoje svetinje, svoje pismo, svoje zavete, a zapravo imaju oni Vas!
Rob ste koji se silno trudi da ubedi druge kako je i tamnica dom.
Može biti, ali to je stanje duha, a Vi ste „građanin sveta“, večiti tuđin, čovek koji sebe titluje i prevodi kako bi lakše razumeo da ne razume ništa, i time se ponosi…
