I danas, kada je na visokoj funkciji ministarke prosvjete i kulture Republike Srpske, Natalija Trivić je novinar srcem i dušom. Za nju bavljenje novinarstvom znači istraživanje i posmatranje neke priče iz više uglova, što joj i te kako pomaže u poslu koji obavlja.
– Novinarstvo daje ogromno životno iskustvo koje se može primeniti u svakom poslu. Počela sam da radim sa 17 godina kao voditelj dečjeg programa na lokalnoj TV stanici. Tek smo izašli iz rata i ja sam bila silno ponosna što tako zarađujem za džeparac. Kasnije sam shvatila da mi je ta zabava trasirala put – smeje se Natalija (41).
Diplomirala je Žurnalistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci i potom na više pozicija radila na Javnom servisu BiH i Republike Srpske. Magistrirala je Produkciju televizije i filma na FDU u Beogradu, a onda odlučila da upiše doktorske studije iz menadžmenta kulture i medija.
– Tražila sam nešto što će me pozicionirati u širi kontekst televizije i medija i mislim da je obrazovanje u tom smjeru pravi izbor. Počela sam na banjalučkoj televiziji, išla dalje i za 17 godina u poslu sam prošla sve faze i upoznala iznutra sve što sam u teoriji učila. Televizija je bila moje usmjerenje zbog dinamike, pa i sada kao vremenski okvir poštujem te sekunde i minute – priča ova energična mlada žena.
Diplomirala je Žurnalistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci i potom na više pozicija radila na Javnom servisu BiH i Republike Srpske. Magistrirala je Produkciju televizije i filma na FDU u Beogradu, a onda odlučila da upiše doktorske studije iz menadžmenta kulture i medija.
– Tražila sam nešto što će me pozicionirati u širi kontekst televizije i medija i mislim da je obrazovanje u tom smjeru pravi izbor. Počela sam na banjalučkoj televiziji, išla dalje i za 17 godina u poslu sam prošla sve faze i upoznala iznutra sve što sam u teoriji učila. Televizija je bila moje usmjerenje zbog dinamike, pa i sada kao vremenski okvir poštujem te sekunde i minute – priča.
Za prosvjetare kaže da su heroji današnjeg doba i da im treba vratiti dignitet.
Iako ih svi pamtimo cijelog života, ostaju u senci. Oni su heroji ovog vremena, zajedno sa lekarima, pa smo nagradom želeli da ispravimo tu nepravdu. Njihov rad se prepoznaje u okvirima njihovih škola, a lijepo je da to društvo vidi i nagradi. Raditi sa djecom u ovakvim okolnostima je jako odgovorno. Djeci treba sačuvati zdravlje i prenijeti im znanje.
Škole u Republici Srpskoj su digitalizovane, čak i u ruralnim krajevima, ali živi kontakt je nezamenljiv.
Po energiji i obrazovanju Natalija zaista djeluje kao prava osoba na pravom mjestu. Zbog situacije oko pandemije prosveta joj je bila primarna u radu. Kultura je, kaže, bila desetkovana. Održavale su se manifestacije u ograničenim okolnostima, pa se ta praznina osjećala.
– Ipak, kultura ne sme da stane jer nedostatak kulturnih sadržaja utiče na zdravlje. Nismo pauzirali programe, neki događaji su otkazivani, ali smo u tom vremenu uspjeli da osnujemo Filharmoniju RS pri Narodnom pozorištu i Centar za razvoj i unapređivanje kinematografije RS. Bilo je dosta dobrih produkcija predstava. Donijeli smo važne zakone iz oblasti kulture, o kulturnom nasljeđu i očuvanju ćiriličnog pisma kao dela tog nasljeđa, muzejskoj i audiovizuelnoj djelatnosti…
– Mudro smo koristili pandemiju da ne stanemo u kulturi, da pravimo iskorake. Nadam se da se rad vidi i prepoznaje jer smo se trudili da javnost to vidi. Time sam se rukovodila u promociji svega onog što se radi. Ipak sam ja čovek medija – kaže u šali.
Imala je 15 godina kada se završio rat, ali u njoj nema trunke gorčine zbog tih teških vremena u kojima su živeli bez struje i vode. Čak se sa nekim sentimentom osvrće na vreme u kome se učilo pod svećama i kandilom, kada se kupala polivajući se vodom iz bokala, kada su se klofali tepisi jednom nedeljno jer usisivač radi na struju, koje nema.
– VJerujem da su moja osjećanja takva jer u porodici nismo nikoga izgubili u ratu. Niko nam nije poginuo. Bilo je silnih ograničenja, ali škole su i tada radile. Mladost ima svoje.
Natalija je 15 godina bila aktivan član KUD „Pelagić“ iz Banjaluke u kome je stekla osećaj zajedništva i prijatelje za cijeli život.
– Zauvjek ću pamtiti prvo putovanje u Beograd na neku smotru folklora. Putovali smo 12 sati kroz koridor i stigli u Beograd, koji je bio sušta suprotnost ambijentu u kome smo mi živjeli. Tada sam kao djete shvatila koliko je ono što mi živimo nekome bilo potpuno nepoznato. Iz tog vremena mi je ostao taj snažan osjećaj da djeci ne smije ništa da fali. Dok sam na ovom mjestu, sve ide u korist djece.
Tako razmišlja i kada govori o svojoj porodici, suprugu Predragu i sinovima Filipu (18) i Pavlu (16).
– Udala sam se sa 20 godina, prvog sina sam rodila sa 23, a drugog sa 25. Požurila sam i zbog toga mi je danas drago. Udaja nije bila prepreka da završim fakultet. Imala sam podršku i veliku pomoć supruga i majke. Svi su se udružili da me podrže. Tada mi je život bio u matrici – posao, učenje, deca. Sada imam više vremena i za sebe i da se bavim odgovornim poslom. Sinove molim za pola sata njihovog vremena, kaže ona.
Natalija je uvijek sređena i lijepo izgleda.
– Majka je mene i sestre naučila da moramo da budemo doterane i sređene. Sve tri pamtimo njeno čuveno: „Kad izađete na ulicu, budite dame“. Eto, hvala joj jer danas umijem pred javnošću i vizuelno da nosim funkciju koju obavljam. A ima i toga što sam čovek televizije.
Za odmor je malo vremena, pa na pitanje šta je najviše opusti, bez razmišljanja kaže da su to šetnje po Banjaluci i isključen telefon.
– Pravi odmor je kada mi telefon ne zazvoni s posla. Navikla sam ja u novinarstvu na stres, ali ovo čime se sada bavim nije ništa manje stresno.
