Teodor Sredić poslije trideset godina u Njemačkoj i Italiji sa porodicom se vratio u rodno selo Niševiće (FOTO)

U vreme kada iz Bosne i Hercegovine i Republike Srpske svakodnevno na Zapad odlaze hiljade stanovnika uvereni da negde za njih ima bolje mesto, Teodor Sredić iz sela Niševići kod Omarske i Prijedora ovih dana se sa suprugom i četvoro dece vratio iz bavarskog gradića Traunrojta posle 30 godina života u Italiji i Nemačkoj. Njegovu odluku o povratku u zavičaj nisu mogli da shvate ni ljudi iz njegovog bliskog okruženja, ali i mnogi drugi koji mu se javljaju sa raznih strana i žele da čuju da li je istina da su napustili život u Bavarskoj. Kada saznaju da je odluka definitivna i da su članovi njegove porodice već “uhvatili ritam” života na selu, onda traže da im iskreno objasni razloge takve, za današnje prilike, čudne odluke.

Evo šta za “Vesti” o svemu kaže Teodor Sredić (40).

– Zovu me ljudi sa više strana iz Nemačke kada su čuli da sam se vratio, ne mogu da veruju, govore: “Svaka ti čast!” i pitaju kako sam se odlučio na taj korak. Ja im iznosim svoje razloge za odluku o povratku. Vratio sam se u svoju Republiku Srpsku, u selo Niševići, zaseok Sredići, opština Prijedor, moje slavno Potkozarje. Vratili smo se supruga Sanja (1984), blizanci Lazar i Vojin (2009), Teodora (2011) i Milijana (10 meseci). U Nemačku sam otišao 1991. godine sa nepunih devet godina sa roditeljima koji su hteli da nešto zarade, naprave kuće i da imamo normalne uslove za život, a onda je izbio rat. Nas su 1998. godine proterali iz Nemačke i otišli smo u Italiju. Ja sam išao u prvi razred srednje škole, ali sam se vratio u Nemačku gde sam završio srednju školu pa ponovo otišao u Italiju, a onda sam se sa suprugom i decom vratio u Nemačku. Tamo sam proveo 30 godina i doneo sam odluku o povratku najviše zbog dece, da žive u Republici Srpskoj sa svojim narodom gde se propagira naša vera. Da mogu da posećuju grobove predaka koji su najzaslužniji za sve ovo što danas imamo. Vodio sam decu da vide ko su im pradeda i deda, ko su im preci koji su se uvek molili za nas da u zdravlju dočekamo decu, unučad i praunučad i moji otac, majka i ja smo to danas dočekali. Treba da se vratimo na ognjište, to je naša sveta dužnost – objašnjava Teodor.

Lična arhiva

Odluku o definitivnom povratku s porodicom u zavičaj realizovao je nedavno, a sve ima svoju predistoriju.

Lična arhiva

– O povratku sam aktivno razmišljao pet-šest godina i sada sam odlučio. Opravdanost ovakve, za mnoge neočekivane odluke, ubrzala je pandemija virusa korona, a naročito rat u Ukrajini. Znao sam da u Nemačkoj sledi poskupljenje svega, supruga je na trudničkom bolovanju, a nas je šestoro i mi smo došli u situaciju da sve što zaradimo potrošimo. Smatram da se i našim parama finansiraju te njihove đavolske i demonske ideje, udaraju po Putinu, pravoslavlju, po Srbiji i Republici Srpskoj. Ja kao pojedinac ne mogu mnogo učiniti protiv svega toga, ali mogu da se vratim u svoju kuću koju smo zajedno gradili moji roditelji i ja, da vratim svoju decu i upišem ih u našu školu – objašnjava Sredić.

Lična arhiva

Njegova supruga i deca su lako prihvatili odluku o povratku, iako su u Traunrojtu dobro živeli.

Lična arhiva

– Supruga je istog mišljenja kao i ja kada je povratak u pitanju i odluku smo doneli jednoglasno bez mnogo razmišljanja. Možda smo čak bolje živeli od nekih nemačkih porodica, ali s velikom radošću smo odlučili da se vratimo u naše selo i na ognjište, jer volimo zavičaj i našu Republiku Srpsku, selo Niševiće. Sinove smo upisali u FK Omarska, a ćerku u folklor tako da će deca imati društvene aktivnosti. Kod njih vlada veliko zadovoljstvo zbog svega toga, prava euforija. Lepo im je, druže se s vršnjacima.

Lična arhiva

Novi izazovi

Od jednog sasvim drugačijeg života u Traunrojtu, povratkom u Niševiće krenule su druge obaveze i novi izazovi.

Lična arhiva

– Nabavili smo koke nosilje, ogradili smo ih i svaki dan imamo 10 jaja, dovoljno za naše potrebe. Posejali smo baštu i kukuruz, kupili smo i zemlje tako da sada u vlasništvu imamo oko pet hektara. Neke parcele su zarasle u korov pa će biti posla oko krčenja i uređivanja za sledeću godinu kada ćemo imati svega više. U planu nam je da nabavimo koze i one će sigurno pomoći u tom krčenju i uređenju zemljišta. Imamo oko sebe čistu prirodu, zdravu pitku bunarsku vodu koju svake godine kontrolišemo u Banjaluci. U ovom potkozarskom delu prisutna je ruža vetrova između Grmeča, Kozare i Manjače, na lepom smo mestu i nismo svesni koliko je sve to vredno. Ovu godinu sam posvetio stvaranju uslova za našu zdravu ishranu i uređenju imanja, a namera nam je da sami radimo od kuće, da proizvodimo zdravu hranu, voće, povrće i med i sami je plasiramo na tržište EU i tako doprinesemo boljitku naše Republike Srpskoj. Želim da se posvetim porodici i imanju. Imam i puno ponuda za posao, da radim od kuće jer znam strane jezike. Verujem da će se sve to pokazati kao pravi put. kao što je i prava odluka naš povratak u zavičaj. Nigde se lepše ne živi nego na svom, imaš svoju slobodu i uređuješ dan kako ti hoćeš, pogotovo ako živiš na selu – priča Teodor.

Čeka roditelje

Teodorovi roditelji su još u Nemačkoj, ocu nedostaju još dve godine do penzije. Želja im je da se posle njegovog penzionisanja ponovo okupe svi na ognjištu.

– Cilj nam je, a daće Bog, da se zajedno nađemo na mestu s kojeg smo i otišli u Nemačku i Italiju, da tu živimo zajedno u miru i slozi!

Lična arhiva

Nismo mi siromašni

U Traunrojtu je Teodor Sredić radio u firmi Boš, bio je poslovođa na montažnoj liniji, a jedno vreme radio je u menadžmentu za kvalitet i testirao softver u razvojnom centru u Bošu.

– Kada su kolege, a pogotovo naši ljudi, saznali za moju nameru da se sa porodicom vratim u Republiku Srpsku, mnogi nisu verovali da ću to stvarno učiniti. Odgovarali su me od te namere rečima šta ćeš dole, tamo je beda i siromaštvo! Ja sam im rekao da siromaštvo vidim u Nemačkoj, a ne u našem kraju, u Nemačkoj je za mene jedan oblik ropstva jer radiš, plaćaš i ni za šta drugo ne služiš. Sve što imaš kupuješ i plaćaš na kredit ili neku pozajmicu. Primaš platu, sve ti se odbija sa računa, novac i ne vidiš i nemaš kontakt sa realnošću. Govorili su mi da je zbog dece bolje da ostanem u Nemačkoj, a ja sam im odgovarao da se upravo zbog dobra svoje dece vraćam kući. Rekao sam im i da se nadam da će se jednog dana vratiti što više naših ljudi koji su u zavičaju napravili kuće koje zjape prazne. Treba otići, raditi i nešto zaraditi, ali i znati kada treba da se vrate. Moj savet nije da u inostranstvu čekaju penziju i starost. Svako mora sam da to zna i donosi odluku. Dosta ljudi me osudilo, mnogo više se iznenadilo, a kada sam se vratio dolazili su neki i da me vide i uvere se da se to zaista dogodilo.

Teodor je u Traunrojtu bio osnivač i predsednik Srpskog pravoslavnog kluba koji je njegovim povratkom trenutno prekinuo rad i prostorije su zatvorene.

Lična arhiva

Za sreću ne treba mnogo

Kada se govori o odlasku ili povratku, uglavnom se pominje sreća kojoj se svi nadaju i priželjkuju je. U slučaju porodice Sredić za sreću ne treba mnogo.

– Uverio sam se da za sreću toliko malo treba, a svi misle na velika imanja, skupe stvari i ostalo. Moja deca svako jutro s radošću ustaju i obilaze naše koke, kupe jaja, sipaju vodu i daju im hranu, čiste kokošinjac i vidim koliko su oni srećni sa tom malom obavezom. Želim da se nauče skromnom životu, jer što si skromniji to si bolji čovek, da vide da se za sve treba malo pomučiti, potruditi. Bili smo nedavno na Mrakovici, videli lepo uređene planinarske staze i čistu prirodu. Sve je to lepše nego u Alpima, ali mi se često više divimo nečem tuđem nego svome. A imamo zaista prirodne lepote, imamo šume, jezera, prostore za šetnje, vodu koja je čista i zdrava. Nedavno sam bio na jezeru Blatnjak kod Omarske kada je došao jedan Šveđanin koji radi u nekom institutu. Uzeo je čašu vode iz jezera i popio pa mi kaže da on veoma dobro zna kakva je ovo voda i koliko je čista i zdrava – ističe Teodor.

Opštine da pomognu povratak

Iz Prijedora je kod Sredića došao potpredsednik Skupštine grada kada je čuo da su se vratili.

– Pohvalio je našu odluku i upitao da li bih mogao da malo animiram i druge da se vrate. Naravno da sam prihvatio, a već su me zvali neki ljudi da se raspitaju i informišu o razlozima povratka i planovima. Rekao sam u razgovoru da svaka zajednica, odnosno opština, treba da ima program povratka i podstiče da se ljudi vrate. Važno je da ljudi koji su otišli u svet počnu da razmišljaju o povratku, jer to je glavni preduslov za uspešan projekat povratka. Ne bi podsticaj trebalo da bude jedini i glavni razlog povratka, nego ljubav prema svom narodu i svojoj državi.

Lična arhiva

Upisao ćerku u svoju školu

– Ćerku Teodoru sam upisao u osnovnu školu u Niševićima koju sam i ja pohađao. U petom razredu biće njih četvoro i bilo mi je stalo da se ta škola ne ugasi i zatvori i da posao ne izgube učiteljica i čistačica i to je moj mali doprinos. Iz te seoske škole dvoje dece roditelji su nedavno ispisali i odveli u Sloveniju i te devojčice su plakale što odlaze. Meni je taj osećaj poznat jer ja sam išao u četvrti razred kada sam morao napustim školu. Ta tuga nikada nije izašla iz mene i večito sam patio i želeo da dođem u svoj rodni kraj i među svoj narod i posle 30 godina dočekao sam to.

Kada je upisivao sinove u školu “Vuk Karadžić” u Omarskoj bio je kod direktora i on mu je rekao da ovo još nije doživeo, jer ljudi dolaze i ispisuju decu iz škole i vode ih u Sloveniju, Austriju, Nemačku. – Rekao mi je da mi nismo svesni koliko smo povratkom dobra učinili za ovaj kraj, jer će mnogi početi da razmišljaju o ostanku i povratku na ove prostore s obzirom na to da mnogi odlaze u veliku neizvesnost misleći da čine dobro. U stvari, oni ne čine dobro ni sebi, svojoj porodici i društvu. Ljudi odlaze, ostavljaju stare roditelje na ognjištu i sa velikom energijom i nadom da će naći nešto mnogo bolje. Kasnije kreće tuga i nostalgija za rodnim krajem, za godišnji odmor je redovno velika žurba, pa se događaju i nesreće na putevima, na kraju ispaštaju svi, a najviše deca.

Izvor: vesti-online.com