Međunarodni dan žena na selu, 15. oktobar, prilika je da se ukaže na njihov težak položaj i činjenicu da im nikad nije priznata značajna uloga koju imaju u poljoprivrednoj proizvodnji. Tim povodom, posjetili smo Koprivnu kod Oštre Luke. U razgovoru s Gordanom Trkulja uvjerili smo se da žene na selu zaista imaju zlatne ruke, ali takođe da su današnje domaćice svjesne svoje vrijednosti i znaju se izboriti za status u društvu. Žene iz Koprivne ne boje se da zasuču rukave, na rad su, kažu, navikle, a u Udruženju “Vreteno” u kojem se okupljaju, pokazale su i preduzetnički duh. Kroz razne projekte, minulih godina, pomagale su drugima i ostvarile korist za zajednicu.
“Udruženje žena ‘Vreteno’ vodila sam od osnivanja 2004. godine. Sada sam ga prepustila mlađima, ali i dalje, kao članica, rado učestvujem u aktivnostima i radionicama”, kaže Gordana Trkulja.
S ponosom ističe da su tokom minulih godina, u saradnji s Ministarstvom poljoprivrede, brojnim donatorima, lokalnom zajednicom i humanitarnim organizacijama, nabavile plastenike, stoku, muzilicu, šivaće mašine, natricu za tkanje kao i liniju za cijeđenje sokova. Više puta su dijelile pakete s hranom i pomagale socijalnim ustanovama.
“Neke od članica su se ozbiljnije posvetile proizvodnji prirodnih sokova, a zaradile su za Udruženje ‘Vreteno’ i sebi za plate. Sokove uglavnom prodaju po sajmovima. Ima nas tridesetak aktivnih. Bavimo se različitim poslovima, ne samo pripremanjem domaće hrane, nego i vezom te folklorom”, kaže Gordana koja napominje da na folklor dolazi dosta omladine.
Na njenom porodičnom imanju u Koprivni, sve je “zategnuto”. Ova domaćica voli većinu seoskih poslova. Pored radova na njivi i u plastenicima, s ljubavlju brine o stoki. Ima svinje, koze i perad.
“Sad imam sedam koza, a doskora ih je bilo deset. Nisam to planirala, jer sam uzela jednu kozu, čisto zbog nas. Ona je dobila dvoje jaradi, da bi vremenom taj broj porastao na deset. Pravim kvalitetan sir i mlijeko, tako da moja porodica dobija zdrav, domaći proizvod”, kaže Gordana. “Uzgajam papriku, paradajz, krastavac, sve što mi treba za zimnicu. Ništa nije prskano. Imamo dovoljno za vlastite potrebe. Ove godine napravila sam preko 50 kilograma ajvara. Ne mogu da se žalim. Kad sve poradim, ostaje mi vremena i za sebe. Rado držimo radionice u Udruženju ‘Vreteno’. Tu ti ne treba fakultet i obrazovanje. Svoje lično kvalitetno vrijeme mi, žene, provodimo u druženju, a nešto i naučimo. Vezemo nošnje i priglavke. Osim toga, putujemo s folklorom, ljetos smo bili u Drvaru, Potkozarju, sad ćemo u Srbac”, rekla je Trkulja.
Naša sagovornica kategorična je da je pogrešno uz ženu na selu vezivati epitet “jadna”.
“Nije jadna. Ko hoće da radi i nešto da ima, ko hoće da bude uspješan, može i na selu dobro živjeti. Ali zaista treba zapeti i raditi”, poručuje Gordana.
