Celi život se sudaraš sa dilemama, između ostalog: da li umiremo da bi život učinili važnijim, ni sada ne znam; ali znam da ima života koji za svog trajanja bude baš život i da gordo zvuči.
Evo priče koja govori da se neke vatre nikad ne gase, zapisane podno legendarne Kozare, u društvu novinara Sportskog žurnala Slavka Basare i direktora Fudbalskog kluba Rudar Prijedor Vukašina Đakovića, sa gradonačelnikom Prijedora Milenkom Đakovićem.
Ukusno uređen kabinet, bez pretencioznosti, ali odiše otmenošću, susret sa prvim čovekom Grada Prijedor Milenkom Đakovićem bio je zaista srdačan, kao i razgovor koji će uslediti, ponekad obogaćen i monolozima.
Gradonačelnik Milenko Đaković:
-Odrastao sam uz Rudar koji je bio znan u celoj Jugoslaviji, dva puta igrao kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu. Nisu imali ni sreće u tim mečevima sa zrenjaninskim Proleterom, a pogotovo sa Spartakom iz Subotice. Rudar je stizao i do polufinala Kupa Jugoslavije kad nas je na penale eliminisao mostarski Velež. Brojni su izuzetni fudbaleri nosili dres Rudara. Od one generacije koja je 1967. godine izborila drugoligaški status: Janković, Bašić, Baškarada, Porobić, Talić, Miljević, Bevandić, Ličina, Gombović… posle su stigli asovi poput Vukelje, Mandića, Vidovića, pa Poljak, Topić, Rešić, Samardžija… i da ih sve ne nabrajam. Rudar je bio i ostao ponos celog Potkozarja.
Stižu kafe, kratak predah, gradonačelnik Đaković nastavlja priču:
-Godinama sam bio član najužeg rukovodstva Rudara, a i čovek sam sporta. U mladosti sam bio golman u Rudaru, onda karatista, pa džudista, uvek sam smisao svoje mladosti tražio u sportu. Eto, i danas kad obavljam gradonačelničku dužnost, moj prvi saradnik i zamenik je doktor Alekandar Miljuš, čuveni prijedorski rukometaš i znani sportski funkcioner. Sport je za mene nešto uzvišeno i tako ga doživljavam. Zato će i ovaj jubilej Rudar Prijedora 90 godina postojanja biti pre svega praznik Grada Prijedora, pa onda celog Potkozarja, usuđujem se reći i Republike Srpske, pa tek onda samog kluba. Takvi su i toliki dometi našeg Rudar Prijedora. Sport u Prijedoru ima duboke korene kroz rukomet, muški i ženski, tenis se ovde igrao i u vreme mladosti slavnog doktora Mladena Stojanovića, na Sani se igrao vaterpolo, kod Krajišnika su uvek na ceni bili borilački sportovi, eto to je to… S ponosom svugde ističenmo da je olimpijski šampion rukometaš Zlatan Arnautović rođen i sportsku karijeru započeo u Prijedoru, u našem gradu su rođeni i olimpijski šampioni rukometaš Nebojša Popović i fudbaler Velimir Sombolac, a godinama je ovde, kao istaknuti rukometni stručnjak, radio i boravio čuveni Abas Arslanagić. Ispod Kozare je i Živko Radišić, svojevremeno predsednik BiH iz reda srpskog naroda, ali i predsednik RK Borac koji je 1976. godine bio prvak Evrope, pa Draško Popović, visoki državni funkcioner i godiama predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije… Čini mi se, ponekad, da ovoj priči nema kraja i da lako u nabrajanju možeš nešto propustiti što ne bi smeo. Sve su to činjenice na koje smo mi ponosni.
I tako reč po reč, priča sustiže priču, razmenjujemo poklone. Svoje najnovije izdanje knjige „Miljan, ljudi i vrijeme“ o životu slavnog trenera Miljana Miljanića, uručujem gradonačelniku Đakoviću kome se lice razvuklo u široki osmeh, gotovo ushićeno kaže:
-Nema gde nisam tražio ovu knjigu, nisam je našao, čitao sam delove iz nje, čini mi se baš u Sportskom žurnalu, ni sami niste svesni koliko ste me obradovali.
Onda tajac, Milenko Đaković je trenutak razmišljao i rekao:
-Vaša priča o Miljanu Miljaniću ima toliko dodirnih tačaka i sa mojom životnom istinom… Ispračaću je u dva dela.
Prvi deo: Cela moja generacija bila je oduševljena Miljanom Miljanićem i njegovom Zvezdom koju je na terenu predvodio najveći fudbalski as ovog podneblja Dragan Džajić. Miljan nam je bio i uzor i idol. Zvezdu smo, uz naš Rudar, doslovno obožavali. Radovali se njenim titulama, velikim pobedama, a beskrajno tugovali kad je nakon beogradskih 4:1 poražena u Atini od Panatinaikosa 0:3, a možda je Zvezda upravo tada trebalo da postane prvak Evrope, što je bilo mnogo teže u Kupu šampiona, nego danas u Ligi šampiona. Svi smo bili Zvezdaši….
Drugi deo: u odbrambeno-otadžbinskom ratu, na frontu, u žestokoj borbi teško sam ranjen. Pomišljao sam i da je došao kraj života! U toj tutnjavi do mene je dojurio Miljan Zubanović, sin najboljeg trenera u istoriji Rudara Radoslava Zubanovića i počeo me je izvlačiti iz te vatre rizikujući svoj život. Kad me je izvukao, a ja još uvek bio na granici života i smrti, pogledao sam i rekao: „ako ostanem živ i ako ikada budem imao decu, znam kako će se zvati. Ukoliko bude muško Miljan, a ukoliko bude žensko Miljana“. Kao što vidite preživeo sam, posle sam dobio i sina i dao sam mu ime Miljan u znak zahvalnosti svom spaiocu Miljanu Zubanoviću i svom uzoru i idolu iz mladosti Miljan Miljaniću…
Priču smo slušali bez reči.
Vraćajući se za Banjaluku pomislio sam: čuješ li nas Miljane Miljaniću dok već petu godinu ploviš svojim beskrajnim morima, u novom društvu, sigurno boljem nego što smo mi, dok ovde, podno legendarne Kozare, život piše – tvoje – romane; zaista, čuješ li nas…
O Banjaluci i Prijedoru
Gradonačelnik Milenko Đaković, koji je na minulim izborima ubedljivo pobedio svoje rivale, kao možda nijedan drugi gradonačelnik u Republici Sroskoj, kaže da se raduje da je Prijedor u svemu otvoren grad a pogotovo što je sve veća bliskost Banjaluke i Prijedora.
-Evo i ovu proslavu Rudar Prijedora mi želimo da organizujemo sa svim našim prijateljima, očekujemo pomoć od Banjalke, Kozarske Dubice, Gradiške, Novog Grada, cele Republike Srpske, jer to i treba da bude praznik cele Repblike Srpske i ne samo sportski i fudbalski, već praznik našeg angažovanja i pregalaštva da budemo bolji i uspešniji. Ne slučajno mi nastojimo svim silama da u Priejdor dovedemo, u okviru proslave 90. rođendana kluba, i Zvezdu i Partizan, pa i Vojvodinu, jer to s klubovi za koje navija kompletna Republika Srpska bez ikakvih podela, na Zvezdaše i Partizanovce, ili obrnuto. Uostalom to je i zadaća svih dobronamernih ljudi, a pogotuvo ljudi sporta.
Miljan i u knjizi
Priča o Miljanu Zubanoviću, sinu Radoslava Zubanovića, koji je dobio ime po trenerskom idolu svog oca, nalazi se i u knjizi „Miljan, ljudi i vrijeme“, napisana još 2005. godine.
