Ivica Guberac, fudbaler banjalučkog Borca, voli Srbiju i Beograd, objašnjava kako se obreo u Republici Srpskoj
Fudbaleri sa ovih naših, nekadašnjih jugoslovenskih krajeva, nastoje da karijere nastave u inostranstvu, retki su oni koji idu u suprotnom smeru. Međutim, primer Slovenca Ivice Guberca pokazuje da ima i onih igrača kojima nije strano da dođu u Republiku Srpsku i Premijer ligu BiH. Član banjalučkog Borca ponikao je u Koperu, igrao za Kaljari, Aris Limasol i ruski Himki, sada nastupa u ligi koja nema visok rejting u Evropi.
O tome kako je došlo uopšte do realizacije njegovog dolaska u Banjaluku i Borac Ivica Guberac, kaže:
– Stigao sam po preporuci mogu prijatelja Gorana Galešića s kojim sam igrao u Koperu i Himkiju i postali smo nerazdvojni. On je moj brat! U Sloveniji sa imao privatni problem zbog kojeg nisam kriv jer sam žrtva nameštaljke, zato sam u Rusiji morao da prekinem ugovor i vratim se. Poziv iz Banjaluke nisam ni mogao, a ni želeo da odbijem. I eto me, tu sam.
O Zdravku Mamiću
Kako je Vaše mišljenje o Zdravku Mamiću?
– Po meni je fudbalski kralj. Počeo je prodajom semenki na tribinama, a sada je jedan od najuticajnijih ljudi u svetu fudbala. Da je takvih ljudi više u ovom podneblju gde bi nam bio kraj? Žao mi ga je što mu se sve ovo ružno dešava, mislim da te stvari nije zaslužio.
Jeste li ovim potezom napravili korak unazad u karijeri?
– Iskreno, da nisam dospeo u položaj u kojem sam bio veliko je pitanje da li bih u svojoj karijeri video Borac i Banjaluku, jer sam u Rusiji imao sjajan ugovor potpisan na tri i po godine. Sticajem okolnosti, nakon poziva Galešića koji se vratio u matični klub dobio sam poziv iz Borca. Spoznao sam dobru, iskrenu priču, brzo sam se dogovorio sa čelnicima banjalučkog premijerligaša, u roku dva dana sam stigao iz Slovenije. Nagovarao me je i prijatelj Galešić kojem mnogo verujem i poštujem ga. Tako je počeo ovaj deo moje priče.
Otkud toliko prijateljstvo s Galešićem i poverenje?
– Još iz Kopra, jednostavno i kao saigrač i kao čovek mi odgovora, zraći pozitivnom energijom. Kasnije kada sam stigao u Himki, kao ekstra pojačanje, jer su me Rusi mnogo cenili, video sam da im nedostaje igrač na poziciji koju igra Gale, to je ona nekadašnja „desetka”. Čelnicima Himkija sam preporučio da ga dovedu iz moldavskog Šerifa, prihvatili su moju sugestiju, pa smo tako ponovo postali saigrači.
Kako Vam se dopadaju Banjaluka i kako se osećate u Borcu?
– Banjaluka je sjajan grad, ljudi su srdačni, nisam mogao da verujem da je ovoliko izgrađen, podseća istinski na srednjoevropsku metropolu, što svakako i jeste. O Borcu ne treba trošiti reči, radi se o klubu svetle tradicije, bogate istorije i renomea. Klub deli sudbinu današnjice u kojoj društvo prolazi kroz mnoge probleme, pa se sve to manifestuje i na sport. Nadam se da će Borac ponovo biti na velikoj fudbalskoj sceni. Potrebno je vreme da se realizuju ideje, ali i ljudi koji će da donesu neke nove stvari, evropski trend… Sadašnja uprava, uočljivo je to, ima viziju, međutim ništa ne ide preko noći.
O Aleksandru Čeferinu
Mnogi će reći lako je Slovencima u fudbalu imaju Aleksandra Čeferina?
– Predsednik UEFA je treći čovek po prepoznavanju u Evropi, a to je ponos cele Slovenije. Lično ga poznajem, reč je o uspešnom čoveku koji se dokazao u svom poslu i odličan je organizator posla, zato će da uspe u Nionu. Klasičan je primer da čovek ne mora da igra fudbal da bi postao uspešan i poznat u fudbalu. Jako dobro zna svoj posao i posvećen je tome.
Prvi klub u inostranstvu bio Vam je Kaljari, kakva su iskustva?
– Došao sam kao mlad igrač, sa 18 godina, igrao za Primaveru, to je italijanska omladinska liga. Tada su u Kaljariju igrali reprezentativci Paskvale Fođo i Marko Storari, trener je bio Antonio Konte, u klubu se mnogo pitao i Bruno Konti, kao sportski direktor. Na Korzici sam proveo dve godine, potom prešao u trećeligaša Taranto, posle čega sam se vratio u Kopar. Stekao sam zaista lepo iskustvo u Italiji.
Usledili su Kipar, pa Rusija?
– Od 2008. do 2015. godine sam igrao za matični klub, zapazili su me ljudi iz kiparskog Arisa, usledila je ponuda i otišao sam u Limasol. Dobro sam se snašao, igrao godinu dana i onda je stigla neverovatna ponuda Himkija. To je bio vrhunac moje dosadašnje igračke karijere. Rusija je neverovatna zemlja, Moskva bukvalno grad-država. Nažalost, zbog čoveka kojem sam neizmerno verovao, a on mi zabio nož u leđa morao sam sve to da napustim i vratim se u Sloveniju. Himki i Rusiju nikad neću prežaliti.
Zbog čega je ponuda Himkija bila neverovatna?
– Radi se o dobro organizovanom kolektivu koji ima sve, od infratsrukture do odlika velikog kluba. U Rusiji je fudbal u ekspanziji, boraveći u Himkiju osetio sam i duh Svetskog prvenstva koje će se održati sledeće godine. Klub je dugo igrao u ruskoj eliti, sada je drugoligaš, ali ima bolje uslove, siguran sam, od skoro svih klubova sa prostora nekadašnje Jugoslavije. S obzirom da je glavni finansijer kluba grad Himki, donesena je odluka da se klub takmiči u Drugoj ligi Rusije, da bude konstantno u vrhu jer su ulaganja manja, a koliko se ukaže prilika za plasman u elitu da se iskoristi.
O Vladimiru Putinu
Kakav status u Rusiji ima Vladimir Putin?
– Narod ga voli, vratio je dostojanstvo Rusiji. Jedan je od najmoćnijih ljudi sveta. Imao sam priliku, boraveći u Rusiji, da vidim i to da u Moskvi nije potpuno omiljen, jer je iz Sankt Peterburga.
Kada biste uporedili slovenačku Prvu ligu i Premijer ligu BiH, šta biste zaključili?
– Pre svega ne mogu da se porede ni po čemu. Slovenački fudbal je daleko odskočio od ovog podneblja, zar se to ne vidi i kroz rezultate Maribora koji se ponovo plasirao u Ligu šampiona? U Sloveniji nema dečijih bolesti kao u BiH. Kako to da objasnim? Slovenci su sve ozbiljno shvatili, iskorenili su seljakluk sa terena, nema valjanja po terenu, grubih startova, unapred odigranih utakmica, sudijskih lakrdija… Ovde za kratko vreme sam se nagledao svega i svačega. Pričao sam sa saigračima koji dugo igraju Premijer ligu, kažu mi da se godinama ništa ne menja, naprotiv ide sve na gore. U svim klubovima je sve isto, živi se i funkcioniše po istom šablonu.
Kako je Maribor uspeo da napravi takav iskorak?
– Predanim radom, profesionalizmom, posvećenošću… Najzaslužniji za to je Zlatko Zahović koji već godinama gradi klub na zdravim temeljima. Prvo je rešio velika dugovanja, onda je počeo da okuplja igrače u koje su mnogi sumnjali, dovede fudbalera za mali novac, od njega izgradi ratnika na terenu i onda ga proda za veliki novac. U tome mu mnogo pomaže i prijatelj iz Portugalije Žorž Mendeš, preko kojeg realizuje sve te transfere. Maribor je izgradio svoj imidž u evropskom fudbalu i izrastao evropski klub.
O Janu Oblaku
Slovenija se ponosi i sa golmanom Atletiko Madrida?
– Jan Oblak je najbolji svetski golman. U budućnosti će, siguran sam, napraviti rekordan transfer kada su golmani u pitanju, već sada ima mnoge ponude. Sjajan je momak, kakav je bio u Sloveniji ni milimetra se nije promenio, ostao je isti onaj Jan, čvrsto stojeći na zemlji, realan i pozitivan.
Uradio je to i zagrebački Dinamo, ali ne i Crvena zvezda i Partizan?
– Za razliku od Dinama koji stvarno pravi velike transfere, ali je epizodista u Ligi šampiona, Maribor ima zapaženu ulogu, nije protivnik kod kojeg sa sigurnošću lako možete da osvojite bodove. To je pokazala i utakmica protiv moskovskog Spartaka (1:1) na otvaranju ovogodišnje Lige šampiona, taj meč sam uživo gledao. Atmosfera je bila sjajna. U Srbiji su samo Zvezda i Partizan i to je problem, nema trećeg kluba da im pomrsi račune, liga nije zanimljiva i sve su to posledice i loših nastupa u Evropa. Iz takve lige nemate šta da očekujete na međunarodnoj sceni. Morate imati jaku domaću ligu da se nečemu nadate.
Kako su Slovenci u tome uspeli da naprave jaku domaću ligu?
– Slovenci su pre svega vredan narod, ništa ne prepuštaju slučaju, imaju svoj nacionalni ponos i grade ga u svim sferama života. Oni ne čekaju da im bilo šta padne s neba, već prave i grade vlastitim rukama, zato su i uspeli. Svemu pristupaju krajnje ozbiljno i odgovorno.
O Zinedinu Zidanu
Ko je Vaš fudbalski idol?
– Zinedin Zidan! Po meni najbolji igrač sveta svih vremena. Jednostavan, a majstor, sa loptom sve ume, kao da je rođen s njom. Veliko je pitanje da li će svetski fudbal ikada više da ima takvog majstora.
Koreni su Vam iz Dervente, rođeni ste u Kopru, kako se Vi osećate?
– Imam dvojno državljanstvo, Slovenije i BiH, moje poreklo je hrvatsko, ali se ja osećam kao Slovenac. Tačnije bih rekao ja sam slovenački Hrvat, ali navijam za reprezentaciju Slovenije, osećam se Slovencem, tu sam rođen, odrastao, završio školu, počeo da igram fudbal… Identifikujem se sa tim identitetom.
U Vašem životu veliku ulogu ima i Beograd?
– Moja devojka je iz Beograda i često dolazim. Ništa i niko ovde ne može da se poredi s Beogradom, kosmopolitskom prestonicom ne samo Balkana već i ovog dela Evrope. Svaki put kada dođem sjajno se osećam. Jednom rečju uživam. Beograd je najlepši grad na svetu. Kada završim igračku karijeru planiram da ostanem u fudbalu, ali i privatnim poslom koji će da bude na relaciji Kopar – Beograd. Kopar volim kao rodni grad, a Beograd sam zavoleo kao grad mog života!
