Skoro 80 odsto mladih Banjalučana živi sa roditeljima, a čak više od pola njih nikada nije ni napuštalo roditeljski dom.
FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA
Rezultati su ovo istraživanja Saveta omladinskih organizacija Banjaluke, u sklopu izrade „Omladinske politike grada 2018 – 2022. godine“. Na pitanja su odgovarali mladi koji živi u Banjaluci i imaju do 30 godina.
Tako je ovo istraživanje donelo još podataka koji pokazuju koliko kaskamo za Evropom, čak i kada je u pitanju osamostaljenje mladih ljudi.
Dok stručnjaci poput sociologa i psihologa upozoravaju da je alarmantno da imamo armiju mladih, radno sposobnih ljudi koji žive sa roditeljima, omladinci kao glavni razlog toga navode krizu u državi i to što ne mogu da nađu posao.
„Nikako ne mogu da nađem posao“, „Nemam novca da plaćam sam stan“, „Još nemam razlog da se odselim“, ili „Odselio bih se ali nemam gde“ samo su neki od odgovora koji su mladi koji žive kod mame i tate davali.
– Zaključak koji se nameće u sklopu ovih odgovora navodi na to da se ogroman broj mladih ljudi ne osamostaljuje i odvaja od roditelja pre nego što izađu iz doba mladosti, kao što je to slučaj u određenim zapadnim zemljama. Mlade osobe ženskog pola imaju tendenciju da napuštaju roditeljsku kuću u proseku od 22 godine u Finskoj i 29 godina u Italiji, Malti, Sloveniji i Slovačkoj, dok muškarci napuštaju roditelje od 23 godine – navodi se u Omladinskoj politici.
Kako svaka medalja ima dve strane, tako se ne može reći da su svi mladi isti, da ne žele da se osamostale i odvoje od mamine kuhinje.
– Želim da se odselim i osećam se loše kada sa 29 godina tražim od mame dve marke za kafu, ali jednostavno nemam gde. Radio sam, dobio otkaz i više ne mogu da nađem posao, a i kada nađem, plata nije dovoljna za kiriju – priča Goran Savić, koji se posle studiranja u Beogradu vratio roditeljima.
Zna, kaže, da ima drugova koji mogu, ali neće da se odvoje od roditelja jer im je tako lakše, ali on nije jedan od njih.
Banjaluka kao administrativni centar Republike Srpske i kao grad koji, još uvek, nosi naziv grad mladih svakako bi im trebao dati više šansi za napredak, ali nije uvek za sve kriva loša situacija u gradu, smatra sociolog Dragana Aleksić.
– Radi se o sindromom produženog detinjstva, koji nema puno veze sa ekonomskom krizom. Mladi su jednostavno navikli na život sa roditeljima koji ih maze i paze, tako da nemaju razlog da se sele i započinju život sami – kaže Aleksićeva.
Dodaje da su ljudi i ranije teško živeli i jedva sastavljali kraj sa krajem, ali da su mladi ipak hteli da odrastu i da se osamostale, a roditelji ih „terali u život same“ za njihovo dobro.
– Danas roditelji često greše želeći najbolje za svoje dete, a ne shvataju da neko od 30 godina više nije dete. Što im je lepše i lakše u životu, teže se odlučuju na porodicu, decu i često ostanu celi život na teretu roditeljima – dodaje ona.
Što kasnije u brak i što manje dece
Oko deset odsto mladih do 30 godina neće osnovati porodicu dok prvo ne kupi svoj stan, dok za većinu rešeno stambeno pitanje nije presudno.
Stručnjaci upozoravaju da ostajanje kod roditelja i odlaganje osamostaljivanja ima dugoročne posledice, a glavna je izbegavanje braka i porodice.
– Ima sve više onih koji smatraju da je roditeljstvo previše zahtevno i odgovorno da bi se time bavili. Mnogi mladi će reći da žele da imaju što manje dece i što kasnije da osnuju porodicu – objašnjava Aleksićeva.
