Upravo takvi kao on su svojevremeno gradili onu nepokorenu zemlju herojskog otpora Turcima, uzdižući je iz njene plemenske i hajdučke ostrašćenosti u osamnaestom i devetnaestom veku, u nezaustavljivom procesu stvaranja još jedne slobodne srpske države, junačke Kneževine (pa onda i Kraljevine) Crne Gore
Piše: Dragoslav Bokan
Da li je moguće i da li je normalno ne pustiti jednog ozbiljnog i dobronamernog čoveka, viđenog intelektualca i profesora Univerziteta da obiđe majku, brata i očev grob?
Kakva su to pravila i koja merila na snazi da mu se to, ničim izazvano, zabrani – a bez ijednog jedinog valjanog i stvarnog razloga?
Gospodin Dejan Mirović nije nikakav terorista, zaverenik, čak ni partijski i politički aktivista, već brižni otac porodice, izvanredan i odan prijatelj, a, pre svega, dobar i pošten čovek (ako to danas ima ikakvu vrednost, po novouspostavljenim ”standardima”).
I ko može i sme da mu zabrani da ode do svog rodnog mesta i porodične kuće, a bez ikakvog konkretnog razloga?
Da li njegovo lično mišljenje i sasvim uobičajeno, Ustavom dozvoljeno neslaganje sa podgoričkim režimom može da bude dovoljan razlog za to pa da se onda, politikantski i paranoidno, ”unapredi” i ”naduva” u navodnu mogućnost ”rušenja ustavnog i bezbednosnog poretka” zemlje koja se u poslednje vreme sve više identifikuje PROTIV (Srbije, pravde, istine, sopstvenog identiteta i pravog porekla), a ne ZA (ma šta pozitivno i afirmativno, za ma kakav autentičan program i autentično svoj državotvorni put) sebe samu? Ja sam Dejana Mirovića dobro upoznao kroz delovanje Rusko-srpskog kulturnog centra (koji smo vodili, zajedno sa našim bratom Mladenom Obradovićem) i u njemu sam, bez po muke, prepoznao retko dobrog i rodoljubivog čoveka, jednu od onih skoro pa savršeno poštenih, integralnih ličnosti sa stavom i ”kičmom”, umom i srcem.
Imao sam prilike da sve to vidim i doživim uživo, iz prve ruke, i postanem prijatelj sa Dejanom, starinski i tradicionalno ustrojenim Srbinom iz Crne Gore (nikakvim ”anticrnogorcem”, mrziteljem ma koga, niti, ne daj Bože, uskogrudim šovinistom).
Upravo takvi kao on su svojevremeno gradili onu nepokorenu zemlju herojskog otpora Turcima, uzdižući je iz njene plemenske i hajdučke ostrašćenosti u osamnaestom i devetnaestom veku, u nezaustavljivom procesu stvaranja još jedne slobodne srpske države, junačke Kneževine (pa onda i Kraljevine) Crne Gore.
Da, baš takvi kao Dejan Mirović, ozbiljni i neustrašivi, nekorumpirani i velikodušni (u punom smislu ove reči).
I sad tog i TAKVOG čoveka neko sprečava, besmislenom i nepravednom zabranom, da uđe u zemlju svog rođenja i porekla, među svoje?
Zabranjuju mu, nesoji, da vidi svoju majku i sve najbliže, da dođe u porodičnu kuću i boravi tamo gde bi mu to sve iole normalne i zaista ozbiljne države dozvolile, bez ikakvih prepreka i dodatnih zahteva.
Čime je to ”zaslužio”, kakvim radnjama i potezima? Zar je zabranjeno ne slagati se u svemu sa režimskom politikom (koja je uvek i svugde – trenutna i prolazna), i to na principijelan, intelektualni način, bez ikakvog rasplamsavanja strasti i ekstremnih akcija i izjava?
Reč je o piscu stručnih studija od velike naučne i društvene vrednosti: „Zapad ili Rusija“, „Posledice EU integracija“, „Argumenti protiv Evropske unije“, „Kosovo i Metohija – Palestina, sistem kriza“ (prevedeno na arapski jezik) i najnovije – „Rusofobija kod Srba, od 1878. do 2017.“
Čoveku koji je doktorirao pravo na beogradskom Univerzitetu disertacijom o ”primeni prava EU u Srbiji”. To što je Dejan bio i zvanično registrovani pravni savetnik dr Vojislava Šešelja pred Haškim sudom i potpredsednik Srpske radikalne stranke (sve do Šešeljevog povratka iz Haga, da ne bi svoja politička neslaganja sa njim javno izneo dok je on u neprijateljskoj tamnici) služi mu samo na čast, jer delotvorno pokazuje da se može biti politički aktivan, a, pritom, zadržati svoj lični stav i moralne principe, i to u najtežim mogućim okolnostima…
Čime se to jedan doktor nauka i univerzitetski profesor ”uzdiže” do statusa državnog neprijatelja, ”opasnog po ustavni poredak”? I ko to tako prepoznaje i određuje, kakvim to ”merilima” seče i sudi? I to u jednoj, samoproglašenoj ”demokratskoj državi” (tako stoji na na papiru), navodno usmerenoj ka standardima građanske i liberalne Evropske Unije?!
Pitanja se ređaju, ostajući bez odgovora. I sve se, na kraju, svodi na bahati hir nekog režimskog funkcionera koji želi da pokaže da mu je sve moguće, pa i ovako nešto.
Jer, ako jedan pošteni i nekontraverzni čovek, plemenitaš, sa ovakvom biografijom, pisac ozbiljnih naučnih studija, može da bude tek tako zabranjen i ovako nepravedno, nečasno odvojen od svoje porodice i imovine – šta čeka tek ostale, malo ostrašćenije, politički aktivnije i manje umerene od dr Mirovića?
Očekujući adekvatnu i pravednu reakciju od strane onoga što je preostalo od srpske države, ostajem zatečen i zbunjen onim što je moguće danas provesti i (bez posledica) izvesti u balkanskim maglama nepojmljivih ličnih netrpeljivosti i režimskog bahaćenja. A našem dobrom bratu Dejanu dajem svu moguću, višestruko zasluženu podršku!
P.S.
To što je Miodrag Lekić, bivši dugogodišnji ambasador Jugoslavije u Italiji (gde je i predavao ”međunarodnu politiku” na katedri političkih nauka, na tamošnjim Univerzitetima) i jedan od vođa opozicije u Crnoj Gori (predsednik Demokratskog saveza i bivši predsednik Demokratskog fronta), rođeni ujak Dejana Mirovića čitavoj ovoj priči dodaje na gorkom ukusu i svemu onom nevidljivo ispisanom između redova ove nezakonske, nepravedne i protivustavne zabrane. Zabrane koja mnogo govori o tome kakav je tamo režim na vlasti i o kakvoj je tu ”politici” reč.
