Ne priznajem autentičnost crnogorske nacije jer sam siguran da ona nema nikakav sadržaj. Smatram je anomalijom. Ne postoji kolektivitet, osim neopipljiv i maglovit, koji je vezan sponama projektovanog identiteta. Stoga, crnogorska nacija nije tvorevina statičnog karaktera. Iz nje se lako vraća u srpsku naciju, ali i otuđuje ka drugim nacijama – piše u novoj knjizi “Crnogorski separatizam” Aleksandra Rakovića.
Nova knjiga Aleksandra Rakovića, “Crnogorski separatizam” objavljena je i štampana u izdanju Izdavačke kuće Katena mundi u Beogradu.
Crnogorski separtisti su uzore za svoje ideje najprije nalazili u izdancima ideologije hrvatskog pravaštva: Od radikalno desne do radikalno lijeve. Od Anta Starčevića, preko Sekule Drljevića do Mila Đukanovića pun je kontinuitet.
Crnogorski separatisti danas idejno šetaju od rimokatoličkog klerikalizma, zapadne civilizacije i hrvatskog pravaštva do komunističke ideologije i tako ukrug.
– Taj krug podsjeća na šetnju u samovoljno odabranom mentalnom zatvoru kao begu od sopstvenog srpstva i pravoslavlja, zapisao je autor.
Knjiga Crnogorski separatizam
Predgovor knjige Aleksandra Rakovića prenosimo u cijelosti:
Crnogorska nacija nije nastala u složenom istorijskom procesu, jer je u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini 20. veka idejno oblikovana u kabinetima Rima, Beča, Zagreba i Moskve, a ne u Crnoj Gori. Reč je o identitetskom inženjeringu kojim su inostrani planeri, svako iz svojih pobuda, Crnogorce hteli da istrgnu iz srpstva.
Te trase katkad su se prožimale, a katkad razdvajale. Između njih postoji kontinuitet, s tim što je komunističku Moskvu vremenom smenio Vašington. Totalitarne ideologije su bile najplodnije tle za sejanje hipoteza o identitetu Crnogoraca koji nije srpski.
Crnogorska nacija se temelji na oktroisanim odlukama o njenom uspostavljanju od strane fašista (12. jul 1941) i komunista (1. maj 1945). Isto to se može kazati za oglašavanje postojanja “crnogorskog jezika” od strane fašista (12. jul 1941) i antidržave (22. oktobar 2007).
Ne postoji bilo koja druga nacija na svetu za koju se mogu utvrditi dan, sat, minut i sekund stvaranja osnova nacionalnog identiteta. Što se mene tiče, ne dovodim u pitanje da svako svoj identitet treba da iskazuje u skladu sa sopstvenim osećanjima. Međutim, to ne može da ospori pravo drugima da daju iskaz o takvom identitetu. Dakle, ne priznajem autentičnost crnogorske nacije, jer sam siguran da ona nema nikakav sadržaj. Smatram je anomalijom. Ne postoji kolektivitet, osim neopipljiv i maglovit, koji je vezan sponama projektovanog identiteta.
Stoga, crnogorska nacija nije tvorevina statičnog karaktera. Iz nje se lako vraća u srpsku naciju, ali i otuđuje ka drugim nacijama.
