Vi, potočarske mutivode, ne date mira mrtvima, niti života živima, jer Srbin je živ samo onoliko koliko je mrtav, rekoh već, a mrtav je dovoljno tek kad se o njegovom stradanju ne govori, ne piše, ne pominje…
Piše: Mihailo Medenica
Evo se primakao 11. jul, dan kada ćete mrzeti sve srpsko više nego što inače mrzite, a mrzite samo zbog toga što je srpsko i što je preteklo nožu, sekiri il budaku vaših pravednika, i nemojte lagati da nije tako jer Srbin za vas valja onoliko koliko je mrtav i koliko mu se ni grob ne zna, po mogućstvu.
Mislim na Vas, Emire Suljagiću, upravniče one postavke laži u Potočarima, na vas- Majke Srebrenice, na vas ovdašnji čauši koji ni svojima ne odlazite na grobove o zadušnicama ali se na pomen “genocida” u Srebrenici presamitite i zalelečete kao da vam je puklo slepo crevo…
Najiskrenije, muka mi je od svih vas zajedno jer ništa ste do nakupaca patnje i bola, švercera suza i šibicara tuge.
Muka mi je jer to nije patnja, nije bol, nije žal nad grobovima već čista i nepatvorena mržnja, sija iz vas, izobliči vam lica u grimase, glasovi vam se premetnu u neke mračne dubine pakla kojim progovarate želeći samo jedno: ne da ožalite svoje stradalnike no da prezrete svaku srpsku glavu što je ostala na ramenima.
Ti grobovim u Potočarima su, nažalost, vaši taoci.
Vi im ne date mira nit smiraja, jer sa smirajem se živi a ne živi od njega!
Vi živite, svi gorepomentu, dobro živite od svake unovčene kosti, zbog toga ih je svake godine još po desetinu, stotinu više i kraja očigledno nema jer sve je to roba koja se da dobro unovčiti, jel da..?
Zločin ne poričem, ni jedan zdravorazumni Srbin to učiniti neće, ali genocid ne priznajem jer se, jednostavno, nije dogodino, no znate vi to bolje od mene ali gde takav kredit da prokockate..?
Muka mi je, rekoh, od tog prenemaganja i nekrofilskog Diznilenda, jer majka nad grobom je majka nad grobom, i nema tu nacije, vere, jezika…ništa do tišine i saosećanja, no…
Nije ovo slovo mržnje, pa neka vam stotinu puta deluje tako, već jeda što nije svaka majka nad grobom- majka nad grobom, i ništa drugo.
Vi, potočarske mutivode, ne date mira mrtvima, niti života živima, jer Srbin je živ samo onoliko koliko je mrtav, rekoh već, a mrtav je dovoljno tek kad se o njegovom stradanju ne govori, ne piše, ne pominje…
Verujete li, zaista, da je laka crna zemlja vašim postradalim dok god vapijete da Srbinu, živome i mrtvomo jednako, zemlja bude ko okovi, ko bukagije i kamen na plećima?!
Znate, ne postoji nikakvo udruženje srpskih majki u crnini, ne zato što ne mare za bol jedna druge već zbog toga što boluju svoju bol, ne prodaju je ko suvenir il potežu ko svečani escajg o posebnim prilikama.
Borite se, velite, za istini i pomirenje a istina vam je pred nosevima, bukvalno, samo da podignete glave i pogledate više Srebrenice, tamo gde ste svakom srpskom selu znali ime, išli u njih na Vaskrse i Božiće, zvali Srbe na mobe, slavili kad se Naser Orić s koljačima vraćao krvavih ruku u Srebrenicu…
Da tri života živite ne možete okajati grehe učinjene prema Srbima, pa valjda i jeste toliko glasni u tom bolu, čime drugo da nadglasate tišinu srpske majke, ako i tim povicima možete..?
Svi ste dobro znali kud Orićeve zveri odlaze iz Srebrenice i šta čine, i slavili ste ga, baš kao i sada, svi do jednog!
Da mi je komšija, koje god vere bio, masakriran a ja ćutao na sve to- ne bih mogao da živim sa sobom, kunem se, no, eto, vi živite, pa se zapitajte žalite li mrtve ili mrtvoga čoveka u sebi..?
Tražite istini, evo vam je: u Srebrenici nije bilo genocida no znate vi to odlično, ali kako priznati da ste kukavički ćutali na urlike preklanih srpskih vratova nego vikati danas koliko vas grla nose ne bi li ste zaglušili strašnu tišinu srpske majke nad grobom deteta?!
Zaista mi je muka od tog Holivuda bola, jer da nije tako smeli bi da pogedate više Srebrenice, tamo gde ste zgarištima znali imena domaćina…
Majka nad grobom je maja nad grobom, osim ako je Srpkinja!
Za sve vas odatle i ovu bizu odavde, jer Srbin je dovoljno živ smo kad je mrtav, a dovoljno mrtav ako mu se ni grob ne zna…
