Turska provokacija je dovela Rusiju na korak od rata sa NATO. Sada se Putin suočava svojim “Kenedi trenutkom.” Hoće li reagovati kako se očekuje – moglo bi se reći čak i kako je opravdano?
Današnjim obaranjem ruskog aviona Su-24 od strane turskog F-16, sukob u Siriji je veoma opasno zaoštren. Turska je članica NATO saveza. Hajde da stoga ne ublažavamo reči: jedna država NATO saveza je napala Rusiju. Od obaranja američkog aviona U-2 iznad Kube, tokom kubanske raketne krize 1962. godine, svet možda nije bio tako blizu Trećeg svetskog rata.
U vreme Kubanske krize, američka Združena komanda i većina kabineta Džona Kenedija je podržala bombardovanje i invaziju na Kubu. Da je do toga došlo, to bi primoralo tadašnjeg sovjetskog lidera Nikitu Hruščova da zauzme Zapadni Berlin, što bi zauzvrat dovelo do dalje odmazde NATO-a. Za veoma kratko vreme, mogao je da punom snagom izbije rat, uključujući i nuklearni.
Srećom, Kenedi i njegov najbliži krug savetnika su bili u stanju da predvide razvoj događaja, da odole jastrebovima, uspostave direktnu komunikaciju sa Hruščovom i pronađu sporazumno rešenje krize. Da su brzopleto reagovali pod pritiskom ratnih huškača, pitanje je da li bi svet danas postojao.
Sada se Putin suočava svojim “Kenedi trenutkom.” Hoće li reagovati kako se očekuje – moglo bi se reći čak i kako je opravdano – i bombardovati sirijsku [znači tursku] bazu iz koje su napadači došli? Takav potez bi gotovo sigurno doveo do rata između Rusije i NATO.
Hoće li primeniti sankcije protiv Turske, što može dovesti da turski saveznici pojačaju sankcije protiv Rusije?
Ili će izabrati najmudriji, ali možda najteži kurs – naizgled ne radeći ništa. Diplomatska ofanziva bi ponizila i izolovala Tursku, i temeljno diskreditovala zapadnu poziciju i njihovu tajnu (sa napadom Turske na Rusiju, otvorenu) podršku islamskom teroru.
To možda neće izgledati “mačo” ili kao tobože “pravi” odgovor – posebno što se tiče Putinove domaće publike- ali je u stvari, to najsnažniji odgovor. Potrebno je da se jak lider, sa vizijom, zadrži – ne samo da deluje, već i da ne deluje, kada je to potrebno.
Već znamo da će Vladimir Putin uraditi pravu stvar, iako ona nije toliko popularna.. On je to već učinio više puta, kada se činilo da su svi ostali totalno poludeli.
Kada je Vašington instalirao neprijateljski režim direktno na ruskim granicama,Putin nije izvršio invaziju na Ukrajinu i osvojio Kijev. Njegov odgovor je bio ograničen na obezbeđivanje pomorske baze Sevastopolj od američke 6. flote, i zaštita fizičkog opstanka ruskojezičkog stanovništva.
Zajedno sa tadašnjim predsednikom Medvedevim, on nije pripojio Gruziju, ili srušio Sakašvilija, kada je ovaj bezobzirno koristio silu protiv Južne Osetije, kršio sporazume o prekidu vatre i ubijao ruske građane. Rusija je neutralisala gruzijsku vojsku, i onda se povukla u svoje baze.Veštom diplomatijom Putin je 2013. sprečio plan bombardovanja i invazije Sirije, ubedivši Asada da uništi svo hemijsko oružje.
Tokom poslednjih 15 godina Putin nije koristio silu, ili čak ni pretnju silom, da bi sprečilo bilo koju zemlju da uđe u anti-ruski NATO savez, čak i kada se on proširio do praga Rusije Umesto toga, Moskva uporno i javno podržava pravo suverenih država da samostalno donesu izbor.
Baš kao 1962. godine, kada je svet svoje postojanje dugovao razumu Kenedija i Hruščova, danas u ne manjoj meri, pitanje mira u Evropi i svetu zavisi od odluka predsednika Rusije.
Bez obzira na Putinov odgovor na ovu krizu, možemo biti sigurni da će to biti odgovor koji očekujemo od poslednjeg pravog državnika Evrope.
