Dokazi sa kojima raspolaže Pentagon o događajima u Srebrenici, čuvaju se kao vojna tajna, i mogu se videti tek nakon 30, odnosno 50 godina. Međutim, na tim snimcima se ne može jasno videti šta se dešava, osim ako se unapred zna šta se događalo
Prema mnogim svedočenjima, sudbina Srebrenice je odlučena još u aprilu 1993. godine, a to tvrde i sami Bošnjaci, a dogovor je pao između tadašnjeg predsednika SAD, Bila Klintona i Alije Izetbegovića, predsednika Predsedništva BiH. Klinton je, kako je potvrdio i Izetbegović, obećao vojnu intervenciju ukoliko Srbi uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj 5.000 Bošnjaka.
Hakija Meholjić, bivši šef policije u Sreberenici, priča kako je primljena vest da su žrtvovani. On je u septembru 1993. godine sa grupom sugrađana pozvan u Sarajevo na Bošnjački sabor. To je bio prvi izlazak Srebreničana iz enklave posle 1992. godine. Njih 17 transportovano je sa dva helikoptera u grad na Miljacki.
– Poziv je došao od predsjednika Izetbegovića – kaže Hakija Meholjić. – Mi smo na sastanku Ratnog predsjedništva općine odredili delegaciju koja će ići u Sarajevo. Odmah smo imali neke slutnje da će se tu rješavati krupne stvari…. Bilo je predviđeno da ide i Naser Orić, ali on nije želio ići. Sa Sarajevskog aerodroma su nas transporterima odvezli pred Holiday Inn. Bilo je to vrijeme održavanja Bošnjačkog sabora, na kojem se odlučivalo i o onom mirovnom planu o podjeli Bosne. Tu nas je primio predsjednik Izetbegović i odmah nakon pozdrava pitao: “Šta vi mislite o zamjeni Srebrenice za Vogošću?”
– Neko vrijeme je bila tišina, a onda sam se ja javio i rekao: “Predsjedniče, ako ste nas zvali na gotovu stvar, onda to niste trebali raditi, jer se valja vratiti pred narod i prihvatiti teret te odluke na nas.” Mi smo to odbili bez diskusije. Onda je on rekao: “Znate, meni je Klinton nudio u aprilu ’93. godine, nakon pada Cerske i Konjević Polja, da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija.
– Najteže mi je bilo na polasku iz Sarajeva, kad mi je kolega Adnan Karović rekao: “Hakija, prodani ste! Molim te, ako bude Srebrenica padala – ubij moju majku, kunem te svačim, da ne padne njima u ruke!”
Prvi put za genocid u Srebrenici svetska javnost je čula 10. avgusta 1995. sa govornice UN u Njujorku, kada je američki državni sekretar Medlin Olbrajt “pružila” satelitske dokaze srpskog masakra u srednjem Podrinju koje je pribavila Američka obaveštajna služba. Konkretno, na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN, prvo je ambasadorima pokazala sliku fudbalskog stadiona u Novoj Kasabi koji je u tom trenutku bio pun izbeglica, a sledeći snimak, kako je objasnila, predstavljale su masovne grobnice gde su ti ljudi završili. Rekla je da su prema američkim obaveštajnim podacima srpske snage u ovom gradu, po zauzimanju, likvidirale najmanje 7.500 žitelja grada koji je bio pod zaštitom UN.
– Postoje oštriji i bolji snimci, ali oni ne mogu biti pokazani zato što se tehnika i tehnogija (kojom su nastali) mora zaštititi – rekla je tada državna sekretarka. Posle ovako dramatičnog obraćanja formirani su timovi haških istražitelja i pristupilo se prekopavanju terena kako bi se grobnice otkrile i leševi identifikovali. Lokacije grobnica sa snimaka prethodno su označene žutim zastavicama.
O sudbini satelitskih snimaka na koje se pozvala Madlin Olbrajt govorio je admiral Boško Antić, ekspert odbrane u Tribunalu. On je podsetio da je sudija haškog suda, Ričard Goldston odmah tražio od Saveta bezbednosti UN, da Amerikanci sudu dostave ove dokaze. Odmah mu je odgovoreno da podaci o Srebrenici, sa kojima raspolaže Pentagon, predstavljaju vojnu tajnu i da se mogu objaviti tek posle 30, odnosno 50 godina.
Mnogo više svetla na misteriju satelitskih snimaka bacio je bivši glavni istražitelj Haškog tužilaštva (1996-2001) Žan Rene Ruez, koji je na terenu postupao po “dokazima iz satelita”. U časopisu Cultures&Conflitcs na pitanje novinara kako se zahvaljujući satelitu masakr mogao pratiti istovremeno kada se i dešavao on je odgovorio:
– Izraz satelitski snimci moramo izbaciti iz upotrebe. Zvaničan naziv glasi ‘snimci napravljeni iz vazdušnih izviđačkih platformi’. U pitanju su slike koje je napravio U-2. Avioni U-2 predstavljaju tehnologiju iz šezdesetih godina. Slika pokriva teren u prečniku od 30 kilometara i sve je tu teoretski potencijalno vidljivo. Ako imate tu sliku, vi znate šta se u toj zoni dešava, a praktično govoreći, sliku je nemoguće tumačiti ako unapred ne znate šta na njoj tražite i ako ne vršite poređenja sa opservacijom terena.
Svoja saznanja, posle istraživanja lokacija koje je Olbrajtova obeležila, Ruez je obelodanio tek 2007.godine.
Ljubiša Simić, lekar koji je za potrebe odbrane haških optuženika od 2008. radio ekspertizu posmrtnih ostataka ljudi čija su tela otkopana u periodu istraga Haškog tužilaštva (od 1996. do 2001.) dopunio je Rouzove tvrdnje i izneo rezultate do kojih je došao Haški tribunal. Simić navodi da su istražitelji u ovom periodu radili na 13 lokaliteta, a da je na nekim od njih bilo više masovnih grobnica. Uparivanjem butnih kostiju pronađena su 1.923 tela, a Tribunal je otvorio 3.568 slučajeva jer su pojedini skeleti bili rasuti.
– Tokom analize sadržaja masovnih grobnica pronašli smo ukupno 442 tela na kojima je bio prisutan povez za oči ili ligature na rukama. Za ovaj broj ljudi sa velikom verovatnoćom može se potvrditi da su streljani.
U masovnim grobnicama, na jednom broju tela pronađene su povrede nanete šrapnelom granate, kao i ostaci šrapnela raznih dimenzija, što dovodi do nesumnjivog zaključka da su ta lica poginula tokom borbenih dejstava. Ukupan broj tela na kojima smo pronašli tragove šrapnela i druge vrste artiljerijske municije je 477.
Ukupan broj tela koji je imao povrede od metka, prema ovoj analizi, iznosi 655. Na nekim kompletnim telima uopšte nije bilo tragova, odnosno povreda nanetih vatrenim oružjem. Broj slučajeva bez utvrđenog uzroka smrti je 411.
– Ostatak od 1.583 forenzička izveštaja sadrži uglavnom po nekoliko kostiju – tvrdi dr Simić.
