Dva Roma, dva trubača, dva srpska junaka: Na pomen Ahmeda Ademovića i Rustema Sejdića diže se sa stolice i staje u stav MIRNO

Prošle godine se desilo, da je jedan dečak romske nacionalnosti pretučen od strane vršnjaka u dvorištu osnovne škole, jer je nosio srpsku zastavu, pošto po njima „Ciganin nema pravo da je nosi“. Kada budu odrasla, da li će takva deca biti dostojna veličine dva „Ciganina“ o kojima ćemo danas govoriti?

Ahmed Ademović i Rustem Sejdić, čuveni trubači srpske vojske, obojica Romi, obojica odlikovani Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Prvi je lukavstvom preokrenuo tok Kumanovske bitke, a drugi se dva puta istakao na Solunskom frontu.

Pitanje diskriminacije Roma u današnjem svetu, posebno u Evropi, pa tako i u Srbiji, iznad svega je političko i ekonomsko pitanje. Neki među nama ih smatraju „svetim kravama“ koje niko ne sme da dira, dok drugi ne ignorišu činjenicu da je njihova ekonomska situacija višestruko lošija od ostalih građana naše zemlje, koji ni sami ne žive u idealnim uslovima. O uzrocima takvog stanja ne vredi ovde trošiti reči.

Ali, pitanje diskriminacije Roma takođe je i društveno pitanje, jer to je pitanje našeg odnosa prema njima. Mi volimo da kažemo kako Romima nigde nije tako dobro kao kod nas, kako ih niko ne voli kao mi, i tako dalje, i tome slično.

Budimo iskreni i priznajmo: nije to baš tako. Koliko ljudi je spremno da zaposli Roma na nekoj odgovornoj funkciji, bez obzira na njegovu stručnu spremu? Koliko ljudi bi drage volje podržalo svoju kćer u izboru supruga, ako je taj suprug romske nacionalnosti? Nije li koliko prošle godine grupa osmaka tukla učenika sedmog razreda voždovačke osnovne škole „Karađorđe“, inače Roma, samo zato što je držao srpsku zastavu, tvrdeći da „Ciganin nema pravo da je nosi“?

Reči su jedno, praksa je nešto drugo. Kako je bilo pre stotinu godina u Kraljevini Srbiji, teško je reći. Verovatno bitno drugačije jer savremenog rasizma nije bilo, i posebno što su Romi, ako ne baš u društvu, a ono u vojsci našli mesto na odgovornim dužnostima. Koliko Roma je službovalo u našoj ondašnjoj armiji, koliko ih je dalo živote u Balkanskim ratovima i Prvome svetskom — ne znamo. Takav podatak, koliko je nama poznato, ne postoji.

Ali znamo za postojanje barem dvojice Roma koji imaju status srpskih junaka. U pitanju su trubači Ahmed Ademović i Rustem Sejdić. Činjenica da su baš trubači, od svih mogućih zanimanja, pokazuje da se neke stvari ne menjaju, a sad da li se ne menjaju Romi ili okolnosti u koje ih društvo smešta, nije tema.

Tema su heroji, a njih dvojica su istinski heroji. Heroji su stoga, što su izveli podvige, ne samo vredne divljenja već spomenika i ulica, dela neverovatne hrabrosti na koje ih niko nije naveo i naterao, dela koje nisu morali da izvrše, koja nisu bile posledice naređenja pretpostavljenih već sopstvene inicijative, vlastite intuicije, urođene snalažljivosti.

Njihove priče su odvojene i nepovezane, iako vrlo slične, te stoga moraju biti zasebno obrađene. Zato idemo redom i počinjemo Ahmedom Ademovićem, Leskovčaninom koji je svet ugledao 1873. godine u varoši koja je tada bila u okvirima Osmanskog carstva. Imao je pet godina kada je nakon Srpsko-turskih ratova i Berlinskog kongresa postao državljanin Kneževine Srbije, koja će četiri godine docnije biti uzdignuta na rang kraljevstva.

Osim te kratke informacije, ne zna se mnogo o Ahmedovom životu izvan onoga zbog čega o njemu danas govorimo. A govorimo zbog onoga što je uradio tokom Kumanovske bitke kojom je otvorena pozornica Prvog balkanskog rata o jeseni 1912. godine. Taj sukob je izbio 8. oktobra kada smo Otomanskoj imperiji objavili rat, a do pomenute bitke je došlo već 23—24. dana tog meseca.

Bila je to iznimno važna bitka u savremenoj istoriji Srbije, neki bi rekli — najvažnija. Najvažnija stoga, što je udarila temelj svih budućih pobeda veličanstvene srpske vojske, stoga što je u okrilje srpske države vratila Kosovo i Metohiju te odlučila ishod previranja na makedonskom ratištu. Više o samom boju možete pročitati u posebnom tekstu, ali u kontekstu gospodina Ademovića važna su dešavanja drugoga dana.

Glavnokomandujući turske Vardarske armije, Zeki-paša, 24. oktobra u 5 časova i 30 minuta naredio je napad na srpske položaje sa svog desnog krila, ali je oko podneva postalo očigledno da je njihov napad zaustavljen. Istovremeno, levo krilo, popunjeno mahom kosovskim muslimanima, počelo je da se raspada posle glasine da je srpska Treća armija ovladala Prištinom i da maršira ka Skoplju. Posle pristizanja naše Timočke divizije drugog poziva, Turci su se dali u povlačenje na tom delu bojišta.

A povlačio se i turski centar, nakon što je Drinska divizija prvog poziva udarila počev od 9 časova i 30 minuta. Međutim, na te su se položaje oni brzo vratili, pa je 6. pešadijski puk pomenute naše divizije bio primoran da pokrene kontraofanzivu koja je uspela te su naši zauzeli Zebrnjak — ključ osmanlijskih položaja. Upravo je to događaj zbog kojeg je Ahmed Ademović odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Naime, gospodin Ademović se na svoju ruku iskrao, prešao preko bojišta i ušunjao u pozadinu turske vojske. Posmatraču sa strane, to je moglo delovati kao izdaja i kao dezerterstvo. Napokon, bio je musliman. Da li je nekome rekao šta namerava ili ne, ne znamo; ako nije, srećom ga niko nije primetio. Jer Ahmedu izdaja nije bila ni na kraj pameti, već nešto potpuno drugo, nešto časno, nešto genijalno, nešto izvanredno i herojsko.

Ušunjavši se, naime, u pozadinu turske vojske, primirio se i počeo da sluša. Primetio ga niko od neprijatelja nije. Kada je dobro oslušnuo, kada je shvatio da je naučio ono što je želeo da nauči, sačekao je pravi trenutak. Kada je osetio da se bitka lomi, da su to trenuci prelomni, da je u pitanju sad il’ nikad, po tom svom čuvenom sluhu odsvirao je turske trubne znake za povlačenje.

Nastali su potpuni haos i rasulo u osmanlijskoj vojsci! Zbunjeni Turci — koji su u tom trenutku bili u silovitom naletu — dali su se u bežaniju. Njihovi oficiri pojma nisu imali šta se zbiva, a Ahmed se brzo vratio nazad i odsvirao znak za juriš.

Smatra se da je njegov podvig jedan od bitnijih faktora zbog kojih smo pobedili u toj bici (barem što se individualnog doprinosa tiče), u kojoj se nije znalo „ni ko pije ni ko plaća“, u kojoj nije postojala koordinacija između komande Prve armije na čelu sa generalom Bojovićem, i divizija u njenom sklopu, za koju se može reći da smo je dobili jednom rukom i zatvorenih očiju (čisto radi ilustracije, bitka je trebalo da se vodi na strateškom Ovčem polju, i prvog dana niko nije bio svestan da su se tu kod Kumanova sukobile glavnine snaga).

Osim toga što je dobio pomenuti orden, Karađorđevu zvezdu sa mačevima, navodno je ušao i u udžbenike francuskih i ruskih vojnih akademija, kao primer lukavstva običnog vojnika koji može da promeni tok bitke, pa samim i tok istorije. Ali, to treba uzeti sa dozom rezerve, jer, ruku na srce, mi Srbi volimo da preterujemo, neki od nas vole i da izmišljaju, a većina, ako joj prija ono što čuje, nije raspoložena da proverava podatke i prihvata sve zdravo za gotovo. Možda je stvarno tako, možda nije.

Bilo kako bilo, gospodin Ademović — koji je u Vojsci Kraljevine Srbije bio sve do 1919. godine, dakle, kroz čitav Prvi i Drugi balkanski te Prvi svetski rat — nikada više u životu nije skinuo orden sa svojih grudi, toliko se njime ponosio. Leskovčani su ga poštovali i ukazivali mu veliku pažnju, a o svakoj proslavi i nekoj godišnjici dobijao je počasno mesto.

Stvari su se mnogo promenile izbijanjem Drugog svetskog rata: Nemci su 3. decembra 1941. godine u Arapovoj dolini u podnožju Hisara, nedaleko od središta Leskovca, streljali 400—500 Roma, među njima Redžu i Ramu, sinove Ahmedove (okupator je tom prilikom imao ili pasivnu ili aktivnu pomoć domaćih kolaboracionista, takozvanih „patriota“ koje danas neki žele da sudski rehabilituju; ako nisu vodili na streljanje, ćutali su i nastavili da rade za Nemce, isto kao i dva meseca ranije tokom i nakon pokolja u Kraljevu i Kragujevcu, kada su žrtve bili Srbi).

Tim streljanim žrtvama su Leskovčani nakon rata podigli na tom mestu spomenik, ali je gospodin Ademović poslednje decenije svog života proživeo u bedi i zaboravu, u kući svog unuka Fadila. Preminuo je 1965. godine, u 92. godini života. Jedna ulica u Mirijevu, u Orlovskom naselju, na teritoriji opštine Zvezdara, danas nosi njegovo ime.

Drugi čovek o kojem danas reč rodio se u selu Bojnik, baš kod Leskovca, 3. januara 1892. godine. Rustem Sejdić je bio trubač znamenitog i glasovitog Gvozdenog puka, čiji je zvanični naziv bio Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“, koji je delovao u sklopu Moravske divizije prvog poziva i bio mahom popunjen Jablaničanima, Pustorečanima, Topličanima i Zaplanjcima. Preciznije, Sejdić je bio u Prvoj četi Trećeg bataljona pomenutoga puka.

Prvi komandant Gvozdenog puka bio je potpukovnik Vladimir Ristić, tokom Prvog balkanskog rata. Posle njega došli su potpukovnici Dušan Purić (do kraja Drugog) te Đorđe Paligorić (do Cerske bitke); usledilo je zapovedništvo pukovnika Milivoja Stojanovića Brke tokom Kolubarske bitke, pa potpukovnika Dimitrija Milića, pa majora Vojislava I. Gojkovića, pa nanovo Milića, sada već pukovnika. On je zapovedao ovom formacijom od 4. aprila 1916. do 15. decembra iste godine. Upravo se u tom periodu odigralo ono zbog čega je Sejdić značajna ličnost naše istorije.

Naime, u noći između 29. i 30. oktobra pripadnici čuvene bugarske Rilske divizije — inače poznate po spretnosti i borbenosti te popunjene mahom onim najboljim što je bugarska vojska imala — krenula je da jurišom povrati Kajmakčalan i da nas sa njega potisne. Dva puta su nas isterivali iz rovova, i dva puta smo se vraćali, ali je treći put po nas situacija bila na ivici katastrofe. U tom trenutku, dok se lomilo, začuo se zvuk naše trube koji je pozvao na juriš. Srbi su „na jedan“ jurnuli, i odbacili dušmane.

Sutradan, pukovnik Milić bio je u čudu oko toga šta se zbilo, pa se dao u istragu, ne bi li ustanovio ko je izdao naređenje da se oglasi juriš. Oficiri su se rastrčali, ustanovilo se da niko nije ništa slično zapovedio, te da je Jablaničanin po imenu Rustem Sejdić na svoju ruku dunuo koliko ga pluća nose.

Izveden je pred komandanta. „Ko je tebe ovlastio da upotrebiš tu tvoju trubu i daš znak za juriš?“, besno ga pita ovaj. Rustem slegne ramenima, pa prizna: „Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali“. Pukovnik Milić je istog dana od štaba tražio orden za Sejdića, i dobio ga: u pitanju je bila takođe Karađorđeva zvezda sa mačevima, a izgleda da ga je odlikovao lično vojvoda Stepa Stepanović.

Orden je dobio i godinu dana kasnije, zbog nove „smicalice“, i to lično od našeg regenta Aleksandrau prisustvu francuskog generala Franšea d’Eperea. Počelo je tako, što su Bugari izvršili masovno streljanje stanovništva jablaničkog i topličkog sreza, iz čijih redova su, kao što rekosmo, mahom dolazili pripadnici Gvozdenog puka. Glas o tome stigao je na Solunski front, a tri vojnika su odlučila da se krvavo osvete, bez znanja svojih pretpostavljenih. Vojnici su bili Ilija Ilić, Buksan Strugoprutić i Rustem Sejdić.

Šta su uradili? Prišunjali su se do bugarskih položaja, koristeći grmljavinu nečujno i neprimetno kleštima isekli bodljikavu žicu, pa zasuli bombama neprijateljske rovove. Po dogovoru, kad su grunule bombe, Sejdić je zasvirao srpski znak za napad pa odmah potom bugarski za povlačenje, koji je naučio jer im se lukavac već ranije bio prikradao i osluškivao. Pakao olujne noći je tako počeo. Bugari su poslušali „naređenje“ i napustili svoje položaje, razbežavši se, a Srbi su ih zaposeli, ni sami ne znajući kako i zašto. Odlikovana su sva trojica.

Rustem Sejdić je nakon Velikog rata odlikovan i Albanskom spomenicom, budući je u sklopu srpske vojske prešao preko Albanije, ali se nažalost ne zna kada je tačno preminuo. Zna se, ipak, da je njegov unuk čuveni trubač Fejat Sejdić (1941—2017), „gospodar Guče“ i „kralj trube“, čovek koji je svirao Titu, kraljici Elizabeti II, Šarlu de Golu, Orsonu Velsu. Za razliku gospodina Ademovića, gospodin Rustem Sejdić nema ulicu nigde u Srbiji.

Inače, dopisnik švajcarskog dnevnika „Žurnal de Ženev“ oktobra 1918. godine ovim je rečima opisao Gvozdeni puk: „Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30—40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjena je samo za kinematografske filmove“. Uopšte o srpskoj vojsci, general d’Epere je zapisao: „To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva“. Amin.

(P. L.)