Kako će zaoštravanje između Rusije i zapada uticati na naš region?
Da li je na pomolu povratak u 1939-tu? U strogo vojnom smislu – nikako. Današnji rajh u pokušaju – nazovimo ga kolektivnim Zapadom – niti ima monolitnu kopnenu moć koju je imao Hitlerov Treći (bar ne koncentrisanu u Evropi), niti gvozdenu prusku disciplinu i ideološku fanatizovanost te vrste, a ni ideale za koje je spreman da kolektivno gine
Sada su Rusi stekli premoć u ključnim vojnim aspektima, a imaju i strateško partnerstvo sa Kinom, tako da su čak u poziciji da isporučuju zahteve zapadnim prestonicama. Međutim, ko može da poveruje da će neokonzervativna klika, koja je zavladala američkim spoljnopolitičkim establišmentom, odustati od svojih globalnih neotrockističkih ambicija i atavističke mržnje prema Rusiji i Rusima – a, posledično, i prema Srbima, i pravoslavlju uopšte?
Mi treba da obratimo pažnju na konstataciju Sergeja Lavrova, u intervjuu sarajevskom Oslobođenju, da Amerikanci u poslednje vreme odbijaju da razgovaraju sa ruskom stranom ne samo o BiH, već i o `balkanskom pitanju` uopšte, što neminovno ukazuje na postojanje nekih vrlo mračnih planova
Jasno je da je kolektivni Zapad namerno krenuo u zaoštravanje situacije pokušajem nametanja novog ”visokog predstavnika” u BiH mimo Saveta bezbednosti, odnosno Rusije i Kine, time pokazujući skoro otvoreni prezir prema te dve globalne sile i stalne članice tog tela…
Sve ovo nužno ne znači da će izbiti nuklearni rat, ali najverovatnije znači da su na pomolu još burnija vremena, za koja se treba spremiti, i u kojima treba jasno shvatiti sa koje strane preti stvarna opasnost, uz svest da je kolektivni Zapad, svojim ”mirotvornim” potezima u našem regionu u poslednje tri decenije, sve uradio da bure ostane puno baruta
Piše: Aleksandar PAVIĆ
SILA sa Zapada se ponovo gomila na zapadnim ruskim granicama.
Da li je na pomolu povratak u 1939?
U strogo vojnom smislu – nikako. Za razliku od ”četvrtog rajha” u pokušaju (poljski vicepremijer misli na Nemačku, odnosno EU – kao i Boris DŽonson pre pet godina – ali je jasno da bi današnja EU bila tigar od papira bez NATO, koji bi, opet, bio jednako beznačajan bez SAD), treći je istinski posedovao najmoćniju vojsku tadašnjeg doba i, usled nedostatka ključnog elementa nuklearnog odvraćanja, bio spreman da je koristi u klasičnom smislu, kao silu kopnene invazije, čak i protiv ogromnog Sovjetskog Saveza.
A njegova vojska je još uvek bila prožeta pruskim vojnim duhom, dodatno fanatizovanim nacističkom ideologijom rasne superiornosti i predodređenosti za vladavinu svetom.
Današnji rajh u pokušaju – nazovimo ga kolektivnim Zapadom – niti ima tu monolitnu kopnenu moć (bar ne koncentrisanu u Evropi), niti tu gvozdenu prusku disciplinu, niti ideološku fanatizovanost te vrste (mada definitivno poseduje kompleks civilizacijske, pomešan sa ostacima rasne superiornosti koju otvoreno ne artikuliše samo zbog političke korektnosti), niti takve ideale za koje je spreman da kolektivno gine. Naprotiv, strah od smrti – kao posledica radikalne sekularizacije, odnosno diskreditacije svih tradicionalnih društvenih duhovnih temelja, pa tako i vere u večni život – postao je možda njegova najjača ideološka potka, ključna poluga upravljanja ne samo ljudima već i ljudskom svešću.
Plus, ruska vojska je, tokom Putinovog mandata, postala takva sila da joj kolektivna Evropa ne može parirati, a kamoli Ukrajina, čak i uz svu zapadnu pomoć. Tako da uopšte ne preteruje bivši šef izraelske obaveštajne službe Jakov Kedmi kada kaže da bi Rusija, u slučaju ukrajinske agresije na Donbas, mogla da potpuno uništi ukrajinsku vojsku za 5-10 sati, bez prelaska ukrajinske granice.
Što se tiče neprestanih zapadnih optužbi da Rusija ”samo što nije” napala Ukrajinu, to jednostavno treba posmatrati kao sofisticiraniju verziju povika ”drž’te lopova”.
Ako bude bilo ikakve agresije, to će biti ukrajinska na Donbas, prvenstveno radi izazivanja ruske reakcije, posle čega bi zapadna propaganda to ponudila kao ”krunski dokaz” ruske agresije, i odlučujući argument za dizanje svojevrsnog novog Berlinskog zida, ovog puta prema istoku, prvenstveno radi onemogućavanja konsolidacije evroazijskog kopna.
Dodatno, Rusija je, prvi put u istoriji, stekla ključnu vojno-tehnološku premoć nad kolektivnim Zapadom, tako da ni tih desetak hiljada zapadnih vojnih instruktora u Ukrajini koje pominje Marija Zaharova ne predstavljaju nikakav faktor ”obuzdavanja”. I to ne samo zbog toga što Rusi imaju najveći nuklearni arsenal na svetu, i to, po rečima Sergeja Šojgua, modernizovan u stepenu od 89%. Već i zbog posedovanja hipersoničnog oružja kojeg Zapad – odnosno Amerikanci – jednostavno nema, kao što je primetio Vladimir Putin u svom godišnjem obraćanju Ministarstvu odbrane, a nedavno priznao i general američkih svemirskih snaga, Dejvid Tompson. A i novih ”igrački” poput nuklearnih torpeda Posejdon, koja mogu da zbrišu i radioaktivno zatruju, na primer, celu američku obalu.
Zašto je onda sadašnja kriza oko Ukrajine toliko opasna da su Rusi smatrali potrebnim da izdaju svoje najoštrije upozorenje kolektivnom Zapadu, odnosno Sjedinjenim Državama i NATO-u, od (navodnog) kraja Hladnog rata?
Zašto su uputili dva dokumenta koja mnogi nazivaju ultimatumima, a zapravo su poslednji ruski poziv Amerikancima i njihovim NATO vazalima na ozbiljne, suštinske razgovore o kolektivnoj bezbednosti, razorenoj skoro do temelja nastavkom širenja NATO-a na istok posle pada Berlinskog zida i mnogonajavljivanog ”kraja istorije” – uprkos upozorenjima legendi američkog establišmenta, poput DŽordža Kenana, arhitekte doktrine ”obuzdavanja” SSSR-a.
Čisto egzistencijalno, Rusija se oseća ugroženom razmeštanjem sistema protivraketne odbrane u Poljskoj i Rumuniji, koji mogu vrlo lako da se pretvore u ofanzivne sisteme naoružane krstarećim raketama ”Tomahavk” nadomak ruskih granica. Uz to, mada još ne poseduju aktivne hipersonične rakete, Amerikanci nisu daleko od prvog razmeštanja raketa ”Tamni orao” (DarkEagle).
Ako bi se one razmestile npr. u Ukrajini, vreme ruske reakcije na njihovo lansiranje bi bilo svedeno, po rečima ruskog predsednika, na nekih 5 minuta, što je, u kontekstu nuklearne ravnoteže straha, opasno malo vremena da se reaguje, ili da se utvrdi preko ”vruće linije” da li je možda reč o incidentu ili grešci.
Zato su Rusi ranijih godina izražavali otvoreno negodovanje američkim jednostranim istupanjem iz sporazuma o antibalističkoj odbrani iz 1972. (2002.) i o zabrani razmeštanja raketa kratkog i srednjeg dometa iz 1987 (2019).
Ti hladnoratovski sporazumi su činili kičmu strateške stabilnosti, kao najbolji garanti obostranog uništenja u slučaju izbijanja nuklearnog rata, odnosno kao ključni faktor odvraćanja od započinjanja nuklearnog rata.
I zato su Rusi, kada su videli da ih niko ne sluša, krenuli u temeljnu, masovnu vojnu obnovu, shvatajući da su ponovo, slično situaciji uoči Drugog svetskog rata, suočeni sa neprijateljem koji ima ambiciju da stekne takvu vojnu premoć da može da diktira uslove, pa čak i zahteva njihovu kapitulaciju.
Sada su stekli premoć u ključnim aspektima, tako da su čak u poziciji da isporučuju zahteve zapadnim prestonicama. Međutim, ono što se nije promenilo jeste da su i dalje suočeni sa suparnikom koji teži ka odlučujućoj premoći i ruskoj kapitulaciji.
Obojene revolucije ili njihovi pokušaji duž ruskih granica, neprestano satanizovanje Rusije u zapadnim medijima koje se, ako išta, svakim danom dodatno pojačava, lažne zastave poput afera Skripalj i Navaljni, bezobzirno miniranje Severnog toka 2 (i, da ne zaboravimo, prethodno Južnog toka) – sve to ukazuje da je Rusija suočena sa beskompromisnim neprijateljem, koji neće prezati ni od čega.
Od igranja nuklearnog pokera, pa čak i ruleta, do rata protiv Rusije – do poslednjeg Ukrajinca i svakog drugog dovoljno blesavog da dobrovoljno prihvati ulogu topovskog mesa.
I zato je, po procenama ruskog državnog vrha, došlo do trenutka istine, do otvaranja svih karata, jer se radi, po rečima Dimitrija Peskova, o pitanju života i smrti za Rusiju. A Rusija sada, kao što je već rečeno, ima više nego dovoljno svojih aduta. I to ne samo u pogledu modernizovane vojske i nuklearnog potencijala, već i u istorijski bliskom strateškom partnerstvu sa Kinom, ogromnim prirodnim resursima, samosvojnosti u poljoprivrednoj proizvodnji i otklanjanju prevelike energetsko-izvozne zavisnosti od zapadnih tržišta.
Tako da je loptica sada u zapadnom, odnosno američkom dvorištu. I, kao što njeni zvaničnici ističu, Rusija neće predugo čekati na adekvatan odgovor niti dopustiti razna zamajavanja kroz dugačke, ciljano besmislene pregovore, pre nego što ne povuče sopstvene poteze koje smatra svrsishodnim, posle čega će, po rečima zamenika ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandra Gruška, ”biti prekasno da se Moskva pita zašto je donela takve odluke i razmestila svoje oružane sisteme”.
Kako sve to utiče na naš region?
Treba obratiti pažnju na konstataciju Sergeja Lavrova, datu u intervjuu sarajevskom Oslobođenju, da Amerikanci u poslednje vreme odbijaju da razgovaraju sa ruskom stranom ne samo o BiH, već i o balkanskom pitanju uopšte, što neminovno ukazuje na postojanje nekih vrlo mračnih planova.
Jasno je da je kolektivni Zapad namerno krenuo u zaoštravanje situacije pokušajem nametanja novog ”visokog predstavnika” u BiH mimo Saveta bezbednosti, odnosno Rusije i Kine, time pokazujući skoro otvoreni prezir prema te dve globalne sile i stalne članice tog tela. A i svesni smo više puta ponovljene floskule da Zapad u ovom regionu ima ”nezavršena posla”, što u prevodu znači da samo još BiH i Srbija nisu usisane u NATO, kako bi se, posle pacifikovanja poslednjeg istinski proruskog faktora u pozadini novog Istočnog fronta, sva pažnja mogla usmeriti ka ruskim zapadnim granicama.
I treba držati na oku ne samo povremene pozive na razmeštanje dodatnih NATO snaga u BiH – npr. u Brčkom – nego i vidno povećanje američkog vojnog prisustva u Grčkoj.
Ako bi se, kojim slučajem, kolektivni Zapad ozbiljno – a ne samo površno – odazvao ruskom pozivu na razgovore, reči Sergeja Lavrova ukazuju na to da bi se, osim pitanja Ukrajine, nuklearne ravnoteže i daljeg širenja NATO na istok, na stolu moglo naći i pitanje Balkana.
Međutim, ko može da poveruje da će neokonzervativna klika, koja je zavladala američkim spoljnopolitičkim establišmentom, odustati od svojih globalnih neotrockističkih ambicija i atavističke mržnje prema Rusiji i Rusima – a, posledično, i prema Srbima, i pravoslavlju uopšte?
Teško je u to poverovati, pogotovo jer je zapadni sistem upao u takvu krizu iz kakve je tradicionalno izlazio samo kroz izazivanje kriza i ratova. A i sam Vladimir Putin je na već pomenutom sastanku sa ruskim vojnim vrhom istakao da ni zapadne pravno obavezujuće garancije nisu nešto u šta se treba pouzdati, a kamoli usmene.
Sve ovo nužno ne znači da će izbiti nuklearni rat, ali najverovatnije znači da su na pomolu još burnija vremena, za koja se treba spremiti, i u kojima treba jasno shvatiti sa koje strane preti stvarna opasnost, uz svest da je kolektivni Zapad, svojim ”mirotvornim” potezima u našem regionu u poslednje tri decenije, sve uradio da bure ostane puno baruta.
