Gubitak članova uže porodice i višegodišnja razdvojenost od onih koji su preživeli Drugi svetski rat, životna je priča Stanoje Aćimovića (84) iz Prijedora.
Prošlo je 75 godina od ratnog vihora koji je ostavio pustoš u selima podno Kozare, ali Aćimović priča da su sećanja zašuškana duboko u duši i da ih vreme ne briše. Imao je devet godina kada je sa porodicom iz rodnog sela Međuvođe kod Kozarske Dubice, otišao u zbeg na Kozaru.
– Majka je nas 5 dece, uzrasta od 3 do 16 godina, sa nešto malo hrane i odeće povela na Kozaru, nismo imali zaprežna kola pa nismo mogli puno poneti, hranili smo se sa komšijama koje su poveli i stoku, pa smo imali mleko i meso- priča Aćimović.
Dva meseca skrivali su se na ovoj planinini na kojoj je svaka od porodica imala svoju bukvu.
– Naša bukva je bila velika, nismo je mogli obgrliti rukama, a lišće je bilo gusto i čuvalo nas da ne kisnemo. Od grana i bujadi napravili smo kolibu ispod svoje bukve, bujad smo prostrli na zemlju i ćebence preko nje da nam bude udobnije – kaže on.
Usledila je Kozarska ofanziva i obavest od partizanskih kurira da se svi predaju. – Kuriri su nam rekli da svaka porodica stavi belu maramu na jednu granu u znak predaje i da sa njom idemo na livadu u selo Međeđa, tamo su nas dočekale Ustaše sa psima, poredali su nas po dvoje u kolonu i otišli smo u Hrvatsku Dubicu, niko nije smeo maketi iz kolone jer su odmah Ustaše udarali kundacima – priseća se Aćimović.
Kaže da su pešačili do Želeničke stanice u Cerovljanima i noć proveli na ledini . Podeljeni su u 25 stočnih vagona i opet krenuli noću.
– Bilo nas mnogo u jednom stočnom vagonu, hrane nismo imali, bili smo žedni, nismo imali toalet, to su užasne slike – priseća se on.
Kaže da su zorom došli u Jasenovac, stražari su im otvorili vrata od vagona koje nisu smeli napuštati.
– Tu smo bili nekoliko noći u vagonima, stražari su puštali decu da izlaze po vodu na pumpu i onda smo čuli da je Jasenovac pretrpan i da nas voze dalje- kaže on.
Opet je kompozicija krenula noću i zaustavila se u Grubišnom Polju. U logoru ograđenom tri metra visokom bodljikavom žicoma bili su mesec dana.
Priseća se da su u drugom delu logora koji je bio pregrađen žicom bili samo muškarci.
– Jedan dan videli smo dolaze kamioni, u njih su ubacili krampove, motike, lopate, onda su muškarci iz logora ušli u kamione, odvezli su ih u pravcu šume koja je udaljena par kilomeatar od logora, čuli su se pucnjevi, a kamioni su se vratili prazni- tvrdi on i dodaje da su partizani sam sebi iskopali grobove pa da su onda ubijani i da su ih drugi partizani zakopavali.
Priča da su ih Ustaše opet jednu noć potrpali u stočne vagone i odvezli u Bjelovar.
– Smestili su nas u logor Pavljani, jednu noć oko 22 časa, počeli su da odvajaju majku sa decom do 5 godina od starije dece, tu je takav jauk nastao i vika koju je celo selo okolo čulo, deca su plakala za majkama, a majke su jaukale za decom od koje su ih odvajali – priseća se Aćimović i dodaje da mu je to odvajanje od majke bio najteži događaj u ratu.
Kaže da su njih 4 dece ostala u Pavljanima i bili su podeljeni po raznim kućama da rade u seoskim domaćinstvima.
Gubitak oca Steve u Drugom svetskom ratu, ostavilo je veliki bol kod Aćimovića. – Kada je probijen obruč na Kozari, moj otac je došao da se pozdravi, rekao je mojoj majci da sačuva barem mene jer sam bio najstarije muško u porodici, mahnuo je i otišao. Nikada ga više nismo videli, lika mu se više ne sećam, znam samo da je imao šešir- priča Aćimović.
Majka ih vratila u Međuvođe
Njegova majka Mileva odvedena je u ženski logor Sisak, dok je sestra Anka (3) odvedena u Zagreb gde je i umrla u dečijoj bolnici.
– Majka i 2 komšinice pobegle su iz logora u Sisku i vratile se u Međuvođe koje je bilo sravnjeno sa zemljom. Svaka je na svom zgarištu napravila od bujadi i grana kolibe kao one što smo imali na Kozari – priča Aćimović.
Nakon završetka rata majka ih je našla u Pavljanima, okupila sve i vratila u rodno Međuvođe.
