Čuveni reditelj Slobodan Šijan (71), koji potpisuje remek-djela „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Davitelj protiv davitelja“ i druge, boravio je nedavno u Trebinju, gdje je učestvovao na ”Filmskom kampusu”.
Veoma je vitalan i, kako kaže, zdravlje ga dobro služi.
– Pomaže mi i to što sam angažiran u nekoliko oblasti pa, kada u jednoj presahne, pozabavim se ovom drugom. Tako da između pisanja, vizuelne umjetnosti i filma imam dovoljno ideja i posla, tako da mi zaista nije dosadno – govori Šijan na početku ekskluzivnog intervjua za ”Dnevni avaz”.
Savremena priča
Manje je poznato da je Šijan prvo završio Akademiju likovnih umjetnosti pa je tek poslije upisao film i režiju na Fakultetu dramskih umjetnosti.
– Negdje u to vrijeme sam gledao prve domaće filmovi koji su mi se stvarno dopali – ”Tri” Aleksandra Saše Petrovića, ”Buđenje pacova” i ”Kad budem mrtav i beo” Žike Pavlovića. I kada sam čuo da će Žika primati klasu, učinilo mi se da bi se od njega moglo nešto naučiti.
Na Likovnoj akademiji film nije bio dostupan, a videa u to vrijeme nije bilo. Pošto mi je ta galerijska aktivnost postala malo preuska, imao sam utisak da je namijenjena uskom krugu, a film mi je djelovao praktičniji, jer je više ljudi s malo para moglo da ga vidi, kupe kartu, idu u bioskop – kaže Šijan.
Većina onoga što ste uradili pripada žanru komedije.
– Meni kao gradskom djetetu je bila zanimljiva situacija susreta ruralnog i urbanog, koja je kod nas uvijek prisutna. A iz tog susreta se rađa neki neobičan humor, koji je meni bio zanimljiv. Tako da sam tu napipao da bih mogao nešto raditi. I onda sam došao do scenarija ”Ko to tamo peva”. Bio je duhovit iako je to tada bila savremena priča. Počeli smo razgovarati kako od toga možemo napraviti film. I tako je to počelo. Mada moje opredjeljenje za komediju ima veze i s tim što sam se uvjerio da komedija najduže živi. Kao veliki filmofil, imao sam jedno iskustvo da se komedijom vrijedi baviti.
”Ko to tamo peva” je proglašen najgledanijim filmom na prostoru bivše Jugoslavije. Jeste li mogli pretpostaviti da će biti toliko uspješan?
– Čovjek pokušava napraviti dobar film, pogotovo kada ste debitant veoma vam je važno da imate dobar film. Tako je bilo s prvim filmom i to mi je otvorilo vrata za neke druge projekte. Baveći se komedijom, nećete imati baš neki uspjeh kod kritičara, ali imat ćete komunikaciju s publikom, što je mene u to vrijeme zanimalo.
Vaši filmovi su imali veliki uspjeh u Evropi, odnosno Americi.
– Mene nisu mnogo zanimali festivali u ono vrijeme. Danas su festivali sve. Meni je onda bilo bitno da se film prikazuje u nekom kinu. To je bilo dosta uspješno. U Americi su prikazivani i ”Ko to tamo peva” i ”Davitelj” i ”Maratonci”. I ”Maratonci” i ”Ko to tamo peva” su bili među deset najboljih filmova te godine kada su tamo prikazani. ”Ko to tamo peva” je bio četvrti. U Francuskoj je, također, mjesecima prikazivan ”Ko to tamo peva”.
Veliko uživanje
Nakon uspjeha Vaših filmova osamdesetih godina, dolazi do zatišja. Okrenuli ste se pisanju knjiga o filmu. Zašto?
– Postoji period od 10-15 godina kada i nije baš bilo mnogo inspirativno snimati. Ja sam se sklonio malo. I ne samo ja, i mnoge moje kolege u Beogradu. Devedesetih godina mnogi poznati reditelji iz moje generacije su jednostavno apstinirali, nisu željeli raditi. A ja sam se sklonio u Kaliforniju od mnogih ratova i uživao u lijepoj klimi. Uvijek me je zanimala Amerika, Kalifornija. I nije mi bilo loše.
Iz Vaših knjiga stječe se utisak da je film za Vas neka vrsta igre.
– Sebe i sada doživljavam kao filmskog gledaoca. I dan-danas gledam po dva-tri filma dnevno, tako da mi je to veliko uživanje. U jednom periodu, kada sam se vratio iz Amerike, imao sam dosta muke da restartujem svoju filmsku karijeru, jer su me već precrtali. Počeo sam pisati, da tako kažem, parafilmsku literaturu i bilo mi je to dosta zanimljivo i zabavno, jer sam se bavio i dizajnom kao likovnjak. Moje knjige su, ustvari, kao neki projekt, kao neki film na papiru, koji uključuje tekst, grafiku, likovno rješenje i ima dinamiku koja mi je bila interesantna.
Najveći učitelj
Jedna od knjiga posvećena je Tomislavu Gotovcu.
– Zove se ”Kino Tom”. On je bio, uz Žiku Pavlovića, moj najveći učitelj. Možda čak i više od Žike, jer sam se s njim svakodnevno družio jer je on tada živio u Beogradu. Išli smo u kinoteku tri puta dnevno. Non-stop smo pričali o filmu. On je bio harizmatična ličnost s nevjerovatnom energijom ubjeđivanja i sa nepogrešivim filmskim ukusom. Nije se moglo desiti da te on odvede na neki film i da ti misliš da je to nešto bezveze. I kada te odvede da gledaš neki bezveze film, to je bilo zato da ti objasni da je to jako dobar film. I uglavnom je uspijevao.
Ako je film kino…
– Ako je film kino, onda je to kod nas umrlo. Ako je film sve ono što se snima, pogotovo ako se snima kao igrana struktura, scenarij s glumcima, jer ljudima su potrebne priče da vide nešto, ali to se nešto prikazuje uglavnom na TV-u, onda je OK. Internet je otvorio novi prostor, naročito za kratke forme, upravo za eksperimentalne filmove. Tako sam pregledao gomilu filmova koje nisam mogao drugačije vidjeti.
