Za najveći zločin nad Srbima po dolasku međunarodnih snaga na KiM još uvek niko nije odgovarao

Te kasne zime Srbi sa Kosmeta su živeli petu godinu kakvog-takvog mira, verujući da je najgore ipak prošlo, i da više nikad neće biti organizovanog nasilja nad njima. Počeli su iznova da grade svoje kuće i živote, okruženi više nego ikada Albancima, kojima je ipak bilo do ponovnog rušenja i sukoba. U atmosferi konstantnog straha svanuo je najcrnji dan na Kosovu i Metohiji od završetka NATO bombardovanja – 17. mart 2004. godine.

U želji da dovrše ono što su započeli 1998. albanski ekstremisti i njihove vođe su izmislili povod za napad na Srbe, pripremajući teren danima pred pogrom. Naime, od početka marta Albanaci su demonstrirali  protiv pregovora sa Srbima oko struje, zatim napadali Srbe u Lipljanu, Starom Grackom i Čaglavici, i izveli 5 bombaških napada u Prištini. Sve je eskaliralo 16. marta, kada je uhapšen Selim Krasnići, komandant Kosovskog zaštitnog korpusa u Prizrenu, što je pokrenulo talas protesta na celoj teritoriji KiM. Tražena je potpuna nezavisnost pokrajine, ali su takođe traženi i životi Srba.

Foto: Printscreen/Youtube
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Direktan povod je pronađen u utapanju trojice albanskih dečaka u Ibru, u selu Čabra u Ibarskom Kolašinu, nakon što su ih navodno pojurili psi iz susednog srpskog sela Zupče. Kosovski mediji su brže-bolje požurili da optuže Srbe, koji su u tom trenutku, zbog svirepog ubistva srpskog mladića u Čaglavici, držali pod blokadom put Priština – Prizren. Tako je iz jedinog čisto albanskog sela u opštini Zubin potok krenulo stvaranje etnički čistog Kosmeta, u kojem je učestvovalo (prema procenama) između 50 i 70 hiljada Albanaca.

Tog 17. marta oko 12 časova je započeo dvodnevni orkestrirani pogrom i najveće proterivanje našeg naroda iz južne pokrajine od završetka rata. Do prvih sukoba je došlo tamo gde je linija razdvajanja najtanja – na mostu preko Ibra koji Kosovsku Mitrovicu deli na severni i južni deo. Od 17. do 19. marta 2004. godine proteran je ne samo veliki broj Srba već i drugog nealbanskog stanovništva, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su brojni srpski kulturno-istorijski spomenici.

 POGLEDAJTE GALERIJU

Prema procenama više od 4 hiljade ljudi je izgnano iz svojih kuća, život je izgubilo njih 28, više od 900 osoba je pretučeno i teško povređeno a spaljeno je i uništeno oko 930 srpskih, romskih i aškalijskih kuća. Najveća šteta je učinjena uništavanjem 35 crkava i manastira, od kojih su njih 19 spomenici kulture I kategorije, kao i oko 10 hiljada vrednih fresaka i crkvenih relikvija. Zauvek su nestale i knjige krštenih i venčanih, koje su svedok vekovnog života Srba na Kosovu i Metohiji.

Etnički je očišćena cela Priština, a Čaglavica, do tada srpska enklava, postala je albansko prigradsko naselje. Srbi su potpuno proterani iz Prizrena, Đakovice, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Gnjilana, Lipljana, Obilića, Kosovog Polja, Bresja, Svinjara, kao i iz povratničkih metohijskih sela Belo Polje, Biča i Grabac. I pored prisustva 20 hiljada pripadnika KFOR-a, 3 hiljade pripadnika UNMIK-a i 6 hiljada pripadnika tzv. kosovske policije, do njihove reakcije nije došlo. Pogrom je osuđen od strane međunarodne zajednice, ali se ona nije pokazala na delu ni 17 godina kasnije, jer čitava akcija nije dovoljno istražena, niti su organizatori zbog nje snosio odgovornost.

Šta se promenilo u proteklih 17 godina na Kosovu i Metohiji?

– Promenilo se to da smo nakon početka razgovora u Briselu i postizanja nekih dogovora sa Prištinom, izbegli situacije da se ponovi ono što je bio taj Martovski pogrom. Dakle, nismo imali tako teške, krizne situacije, koje bi rezultirale masovnim nasiljem nad srpskim narodom. Nezadovoljni smo zbog činjenice da su potpuno nevažne osobe, koje su tamo bile jurišnici, kažnjene, a da glavni nalogodavci nisu. To više nikoga u privremenim institucijama u Prištini ne zanima, ali se suočavamo sa posledicama tog martovskog pogroma. Ljudi koji su proterani tada ne mogu da se vrate na svoja ognjišta, ne osećaju se bezbednim, nemaju uslove za život. Izuzetno mali broj ljudi se vratio, uzurpirana i porušena imovina nije nadoknađena niti vraćena. Albanci su pokušali da obnavljaju crkve koje su bile devastirane, ali su to hteli da rade sa namerom da ih predstave kao versko vlasništvo Albanaca, a ne Srpske pravoslavne crkve.

Izvor: Objektiv

Povezani članci:

Powered by Contextual Related Posts

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA