I ove godine 11. jula obeležava se dvadesetšesta godišnjica tragičnih događaja u Srebrenici. Svake godine, ceremonija pomalo gubi na sjaju i pompi u meri u kojoj sve obuzima umor od genocida. Onaj ko bi želeo da sazna nešto više o tim stvarima dobiće suštinski različite odgovore i tumačenja, zavisno od pripadnosti lokalne osobe sa kojom priča
I ove godine 11. jula obeležava se dvadesetšesta godišnjica tragičnih događaja u Srebrenici. Svake godine, ceremonija pomalo gubi na sjaju i pompi u meri u kojoj sve obuzima umor od genocida. Onaj ko bi želeo da sazna nešto više o tim stvarima dobiće suštinski različite odgovore i tumačenja, zavisno od pripadnosti lokalne osobe sa kojom priča. Kao što je Dajana Džonston pravilno primetila, na Balkanu pojam istine najčešće je lišen transcendentne ili ontološke dimenzije. Obično, to je predstava koja se formira na čisto plemenskom osnovu.
Pošto smo sklonili sa puta tu aksiomu balkanske gnoseologije, ipak i dalje ostaje pitanje postoje li neke pouzdane činjenice, ili čvrsti orijentiri, što bi nam pomoglo da se snađemo u masi protivrečnih tvrdnji. Nažalost, i to opet zavisi od toga ko nam je sagovornik.
Za muslimansko stanovništvo Bosne i Hercegovine, Srebrenica je uspešno smišljeni identitetski osnivački mit, borbeni poklič i alatka koju njihova samoobnavljajuća upravljačka klasa u Sarajevu spretno koristi da bi ovce saterala u tor gde će oni, ta ista elita, biti samozvani čuvari na kapiji. Za NATO obožavaoce Srebrenica je izvor bogatih političkih dividendi, bukvalno poklon s neba. Produbljujući ono što trenutno deluje kao večni razdor između najveće dve zajednice u Bosni i Hercegovini, Srbima i Muslimanima, Srebrenica zapadnom savezu omogućava naizgled neoborivi izgovor da strateški pozicioniranu Bosnu beskrajno dugo drži pod svojim protektoratom. U protivnom – tako se u njihovom narativu tvrdi – zavađeni narodi bi odmah jedni druge opet uhvatili za gušu, izazvavši novo kasapljenje koje pristojni i civilizovani ljudi u Vašingtonu, Londonu i Briselu jednostavno ne bi mogli da podnesu. Ali, da budemo realni, dividende koje ti pristojni ljudi crpu iz Srebrenice upravo i jesu to što je njima bilo potrebno u celoj stvari. Posle Srebrenice, oni su postali slobodni da preduzimaju svoje intervencije pod plaštom „prava na zaštitu“ [R2P] gdegod bi neki siromašan i nezaštićen narod privukao njihovu pažnju zato što leži na ćupu zlata, petroleja, strateških minerala, ili bilo čega drugog za čim oni žude i žele da prisvoje. Ili, ukoliko se njihov vladar odmetne i pokaže neposlušnim te naprasno postane „diktator koji ubija sopstveni narod.“ Naši čitaoci su isuviše dobro obavešteni da bi im trebali specifični primeri, ali reda radi dovoljno je pomenuti Kosovo, Irak, Siriju i Libiju.
Ono što bi Srebrenicu trebalo da izdvaja od drugih ružnih dešavanja u građanskom ratu koji je zahvatio bivšu Jugoslaviju je njen jedinstveni status, kao „prvog genocida u Evropi posle kraja Drugog svetskog rata“. (Šta bi profesor Lemkin o tome možda imao da kaže, to je nešto što iz očiglednih razloga nikada nećemo saznati.) Takav status su Srebrenici prvo pripisali zapadni mediji, dok su o sukobu u Bosni jednoumno izveštavali. Kao po narudžbini, to je kasnije potvrdio i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKTBJ) u Hagu, ad hoc ustanova koja je – kako mnogi podozrevaju – i bila osnovana upravo sa tim ciljem. Svojevremene optužbe u medijima vezano za „genocid“ nad 8,000 zarobljenih muslimanskih „muškaraca i dečaka,“ koje su Srbi navodno pobili pošto su zauzeli Srebrenicu, čudesno su dobile retroakivnu pravosudnu potvrdu od trenutka kada je MKTBJ preuzeo stvar u svoje ruke i počeo da objavljuje svoje štancovane presude.
Kako su se stvari nadalje razvijale, presude MKTBJ su postale efektivna zamena za čvrste činjenice na kojima su tobož bile utemeljene, isto kao što su se papirni zlatni sertifikati – u očima prostodušnih investitora – pretvorili u nešto još solidnije i od samog fizičkog zlata. Pobornici raznih skupštinskih „rezolucija o srebreničkom genocidu“ i „zakona za kažnjavanje negiranja genocida“ u raznim državama su, sledstveno, veoma nemarni kada se radi o pružanju čvrstih činjenica kojima bi potkrepili svoje tvrdnje. (Zadnji put kada smo proveravali, još uvek je važilo pravilo da je teret dokazivanja na onome ko nešto tvrdi.) Ali ako je takvo pravilo ikada i postojalo u normativnom univerzumu pristojnih ljudi zapadnoga sveta, to pravilo je očito suspendovano u slučaju Srebrenice. Po lex specialis-u koji važi za Srebrenicu, presuda MKTBJ je celokupan dokaz koji je neophodan da bi se utvrdilo izvršenje strašnog zločina kao što je genocid, a zakoni protiv negiranja genocida u Srebrenici se po potebi primenjuju da bi se zapušila usta svima koji ovakvo rezonovanje dovode u pitanje. I nije važno što je sam Haški tribunal ustanova upitnog legitimiteta, pošto ovlašćenja da se osnuje takav sud nema nigde u Povelji Ujedinjenih Nacija. Čak i pokretanje pitanja o tome predstavlja drskost kojom se krše pravila što uređuju materiju srebreničkog genocida.
Pitanja kao da li se u julu 1995. Srebrenici dogodio genocid (i ovde), ili nije, ili da li je, ili nije, Haški tribunal legitiman forum pozvan da se o tome izjašnjava, već su bila razmatrana i analizirana do u beskraj (ovde, ovde, i ovde). Ako ćemo pošteno, čvrste činjenice koje osporavaju narativ o srebreničkom genocidu jesu izobilne. Postoje jake indicije da autopsijski izveštaji, prema kojima se navodno dokazuje pogubljenje „8,000 muškaraca i dečaka,“ nisu ni približno onakvi kako se predstavljaju. DNK dokazi (i ovde), kojima se naknadno pribeglo da bi se zapušile rupe u autopsijskoj građi, i da bi se dokazala masovnost pogubljenja ratnih zarobljenika, na bliži pogled takođe otvaraju više pitanja nego što pružaju odgovora. Takođe su isplivali nezgodni dokazi i o vojnim dejstvima, i ogromnim borbenim gubicima koje su pretrpeli naoružani muškarci iz „demilitarizovane“ enklave, a koji su neprimetno bili ubačeni u statistiku koja se odnosi na pogubljenja da bi se time naduvala smrtnost koja se pripisuje genocidu (i ovde). Ipak, mada popriličan deo skepse sa kojom se gleda na službenu srebreničku priču zapravo počiva na impresivno objektivnim temeljima, nećemo ovog puta na tome insistirati da ne bi povredili ničija plemenska osećanja.
Umesto osporavanja ili poricanja, odlučili smo da ovu godišnjicu obeležimo potvrđivanjem. Zločinačko uništenje srpske zajednice u Srebrenici između 1992. i jula 1995. jedva da je bilo primećeno ili priznato od strane dežurnih srebreničkih moralizatora, tako da ćemo ovom prilikom mi odraditi njihov zapostavljeni zadatak.
Po popisu stanovništva Bosne i Hercegovinu za 1991. godinu, uoči rata, četvrtina srebreničkog stanovništva, ili 8,315, su bili Srbi. Kada su srpske snage u julu 1995. ušle u Srebrenicu, nijednoga od njih tamo više nije bilo. Oko hiljadu, ili po nekim procenama i više, bili su ubijeni, dok su njihova sela bila napadnuta i sravnjena sa zemljom. Preostali su bili proterani na teritoriju pod srpskom kontrolom koja je okružavala enklavu.
Ostaci srpskih sela koja su bila napadnuta iz enklave Srebrenica
Pitanje: da li su Srbi koje su susedi proterali sa njihovih ognjišta imali pravo da se 1995. vrate svojim kućama i, ako ništa drugo, sahrane svoje mrtve?
Samopodrazumevajuće
Malobrojni su oni koji bi na tako napadno formulisano pitanje odgovorili sa „ne“. Baš zato, guranje pod tepih užasnog pogroma nad neoplakanom srpskom zajednicom, da bi se onemogućilo postavljanje tako nezgodnog pitanja, dobija svoj savršeni, mada izvitopereni, smisao.
