Emir Suljagić, čuven po tome što je sahranio oca poginulog 1992. u Bratuncu, kao civilnu žrtvu “genocida” iz jula 1995. godine u Srebrenici. Otvorena mržnja i ratno huškaštvo ide dotle da mu smeta i hljeb iz srpskih pekara.
To je, u najkraćem, pomirenje i suživot kakav zagovaraju srbofobi i zločinci protiv mira i istine, koji se okupljaju oko sela Potočari u Republici Srpskoj.
Problem je sve što je srpsko. Nemojte da tu bude dileme. Ako pekara nije iz Branjeva, već je centrala lanca pekara u Banjoj Luci, može i ona poslužiti.
Lanac pekara Manja se kontinuirano napada, to što je iz Banje Luke, znači da je “pro-četnička”; bez ikakvog sličnog slučaja reciprociteta u Republici Srpskoj. To, ako se ovako nastavi, postaće trajan ekonomski problem za Srbe u državnoj zajednici BiH. Još jedan od razloga zbog kojih bi zarad trajnog mira trebalo izvršiti odvajanje i institucionalnu zaštitu od ljudi sa ovakvim porivima, odnosno da je sigurnost samo u nezavisnoj Srpskoj.
Sa Efbihovcima nema dijaloga, niti ga oni žele. U sve se unosi nacionalistički, pretjerano emotivan ton i autistični zaključci. Baca se hljeb samo jer je srpski. Srpski hljeb nije ni za pse. Sve srpsko je odvratno i treba bojkotovati, olajavati i na kraju fizički uništiti.
To je put pravde, pomirenja i istine, na koji srpski narod zovu muslimanski politički i društveni radnici.
