General Stupar: “Ono što NATO agresor nije uspeo da uradi 1999. godine, odradila je njegova marioneta Zdravko Ponoš!”

Vojska Srbije je bila uspešna i izborila rezoluciju 1244, a onda su Ponoš i Tadić Vojsku reformisali da učestvuje u NATO misijama

Vojska Savezne Republike Jugoslavije položila je ispit iz odbrane zemlje od NATO agresora 1999. godine, uprkos tome što je tadašnji neprijatelj predstavljao najjači vojni savez koji je svet pamtio, izjavio je penzionisani general-major, prvi komandant 72. brigade za specijalne operacije i bivši načelnik Uprave pješadije Vojske jugoslavije i Vojske Srbije i Crne Gore Milorad Stupar.

On je u intervjuu povodom godišnjice NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju istakao da je Vojska Jugoslavije svojom hrabrošću i homogenošću u odbrani zemlje, naročito na prostoru Kosova i Metohije, omogućila političkom vrhu da se izbori za Rezoluciju 1244 koja i dan-danas štiti teritorijalni integritet Srbije.

Kako je istakao Stupar, do sloma tadašnje savezne države u sukobu sa NATO-om i njihovim izvođačima radova na terenu na području Kosova i Metohije i Albanije nije došlo zahvaljujući ispravnoj strategiji odbrane koju je razvio Generalštab Vojske.

– Mi smo u Generalštabu i Vrhovnoj komandi izuzetno pametno i pravovremeno procijenili vrstu agresije i način dejstva agresora. Na osnovu pretpostavki kako će da dejstvuju napravili smo ratne planove koje smo u potpunosti realizovali na području Srbije i Crne Gore. Imali smo u vidu da će se neprijatelj odlučiti za udare sa distance visokopreciznim oružjem i da će imati potpunu prevlast u vazdušnom prostoru, zanali smo da će se ključne borbe i ishod rata rešavati u kopnenoj operaciji koja je spremana iz pravca Albanije prema Kosmetu. Bez obzira na fizionomiju rata, kopnena vojska odlučuje o pobedi ili porazu. To se potvrđuje i sada u Ukrajini gde, bez obzira na apsolutnu prevlast u vazduhu ruskih snaga, ipak Rusi moraju da dođu gradova i iste osvoje.

Agresor je kod nas izvršio kopnenu agresiju u operacijama Košare i Strela 1 i Strela 2 preko Paštrika. Ešaloni kopnene vojske agesora su bili pripadnici OVK, regularne vojne snage Republike Albanije i plaćenici potpomognuti NATO instruktorima. Slična situacija je sada i u Ukrajini. Nisu uspeli da probiju odbranu naših kopnenih snaga i zbog toga smo dobili Rezoluciju UN-a 1244 koja garantuje teritorijalni integritet SRJ-a, a kasnije Srbije – podeća Stupar.

On je istakao da se savezna vojska herojski branila na prostoru Kosova i Metohije od mnogostruko nadmoćnog neprijatelja koji je imao vazdušnu podršku NATO pakta.

– Vojska Srbije i Crne Gore je položila ispit u odbrani zemlje, bez obzira što je agresor bio beskonačno nadmoćniji. Za NATO agresora je bio neprihvatljiv broj žrtava koje bi morali podneti da su njihove snage ušle u kopneni boj. Suština je bila da oni nisu imali živu silu tj. pešadiju koja bi osvajala teren. Sa udarima sa distance ne može se osvojiti neka teritorija.

printscreen/ Jutarnji Program TV Happy

Koliko je ta vojska Srbije i Crne Gore bila moćna pokazuje i činjenice da su posle 42 dana NATO snage razbile Irak, a nas ni posle 78 dana  i 22.000 tona sručenih bombi nisu uspeli pomeriti sa položaja. Za razliku od Ukrajinaca koji se ovih dana brane po gradovima, mi smo naše položaje branili na granici sa Albanijom i nismo se pomakli ni za pedalj. Neprijatelj se 1999. godine iznenadio jedinstvenim otporom našeg stanovništva i vojske – kaže Stupar.

Budući razvoj srpske vojske bazirati na jačanju sposobnosti za uzvratni udar na potencijalnog agresora

Srpsko-crnogorskoj vojsci je u obračunu 1999. godine sa NATO-om nedostajala mogućnost i sposobnost da se ratna dejstva prenesu na agresorovu stranu, tvrdi Stupar.

– Ne možemo dozvoliti da nas oni tuku, a da mi ne uzvraćamo na njihovoj teritoriji. Konkretno, u slučaju bombardovanja 1999. godine ratna dejstva su morala biti prenešena na teritoriji Albanije i Italije, međutim, mi nismo imali mogućnosti za takvu vrstu operacije. Upravo na tome treba da se bazira dalji budući razvoj srpske vojske. Moramo raspolagati sa sredstvima kojima u svim uslovima i varijantama imamo šanse da prenesemo dejstva na protivnikovu stranu. Da smo imali dovoljno municije za odvraćanje od agresije ne bi nas ni onoliko udarali – ističe Stupar.

Da smo izgubili rat 1999. ne bi ni došlo do Rezolucije UN 1244

Oni koji tvrde da je SRJ izgubila rat 1999. godine, moraju da znaju da do Rezolucije 1244 ne bi ni došlo da je ta njihova teza istinita, smatra Stupar. Takođe, niko danas sa Srbijom ne bi pregovarao o Kosovu i Metohiji, niti bi je pritiskao da prizna samoproglašenu nezavisnost da je iz rata 1999. godine izašla kao poražena strana.

– Drugačije bi bilo i ne bi mi danas govorili o Rezoluciji 1244 i o traženju priznanja Kosova da su ešaloni OVK i albanske vojske izašli na administrativnu liniju sa Centralnom Srbijom. Ne bi  danas tražili da ih priznamo da se takav scenario dogodio. Jednostavno, oni bi zauzeli teritoriju i u tim okolnostima su pregovori potpuno drugačiji, a i ishod bi bio zantno nepovoljniji po nas nego što je bio. Naša vojska je politici dala mogućnost da pregovara. Kako je priča oko Kosova završena kada nas stalno pritiskaju da priznamo Kosovo i stalno pregovaramo? – pita Stupar.

printscreen/ Jutarnji Program TV Happy

NATO je na Jugoslaviji vežbao i spremao se za napad na Rusiju

Za NATO je agresija poslužila kao proba ili vežba za kasnije operacije u Ukrajinu, odnosno u Rusiji, kategoričan je Stupar.

– Sve njihove aktivnosti 1999. bile su u službi napada na Rusiju i dodatnog širenja na Istok. Mi smo za njih predstavljali male Ruse, odnosno bili smo kunići na kojima su se uvežbavali. Za nas je to bila agresija koja je odnela preko 2.500 ljudskih života, u kojoj je naša zemlja zatrovana uranijumom i u kojoj je napravljena šteta od preko 100 milijardi dolara.

Agresija 1999. je počela nakon što je NATO proglasio humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji i izvukao stanovništvo u pripremljene šatore. Oni su pripremili humanitarnu katastrofu da bi intervenisali. Pokazali su se jako moćnima prema nama, gađali su nas sa svih visina i daljina. U Ukrajini je trenutno mnogo veća humanitarna katastrofa, preko tri miliona ljudi je iseljeno, hiljade je mrtvih i zašto sada NATO ne interveniše da pomognu tom nesrećnom ukrajinskom narodu u borbi protiv Rusa? Zašto sada tako moćni ne intervenišu, kada se predstavljaju nosiocima pravde i demokratije? Kada su ih već gurnuli u krvavi sukob zašto ih ne zaštite? Plaše se Rusije, jer ona nije Jugoslavija iz 1999. godine – navodi Stupar.

Ponoš i Tadić su Vojsku reformisali da učestvuje u NATO misijama, a ne da brani Srbiju

NATO-ove marinete koje su peuzele vlast nakon 5. oktobra su završile posao uništavanja srpske privrede i vojske koji je započet intervencijom od 24. marta 1999. godine. Kako naglašava Stupar, u tome su se posebno istakli bivši predsednik Srbije i ministar odbrane SCG-a Boris Tadić  i nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš.

– Posle  petooktobarskog prevrata  došli su novi ljudi tj. marionete koje su NATO snage dovele na vlast. Pošto nas nisu ubili bombardovanjem 1999. godine, dalji razvoj razbijanja privrede i vojske izvršen je preko ljudi koji su dobili zadatak da te dve oblasti u potpunosti razruše. Rušenje vojske se izvodilo preko tzv. reforme vojske koja je podrazumevala da se vojska reorganizuje tako da ne brani zemlju Srbiju, već da ide u NATO misije po celom svetu. Oni nisu napravili vojsku koja je sposobna da odbrani Srbiju, već su napravili vojsku koja je bila spremna da sa 40 odsto efektiva učestvuje u NATO misijama. Tako je vojska Srbije po reformama Borisa Tadića i Zdravka Ponoša organizovana po NATO standardima. Srećom, sve se to menja posle 2012. godine kada se počinje glasnije govoriti o NATO agresiji i kada se kreće sa saniranjem štete koju su vojsci nanijeli Tadić i Ponoš. Vojska Srbije treba da garantuje bezbednost Srbije i srpskog naroda i to treba da bude jedina svrha njenog postojanja – tvrdi Stupar.

printscreen/ Jutarnji Program TV Happy

Oficiri i vojnici iz Crne Gore su se istakli hrabrošću i požrtvovanošću na Kosmetu tokom NATO agresije

Doprinos Crne Gore tokom bombardovanja 1999. u smislu ljudstva je bio ogroman. Za razliku od političkog vrha, vojnici i oficiri iz Crne Gore su, poput svojih predaka, živote polagali u odbrani  slobode.

Stupar se sa posebnim pijetetom seća herojske žrtve potporučnika Vojske Jugoslavije iz Pljevalja Predraga Leovca koji je poginuo 14. aprila 1999. godine u bici na Košarama sa teroristima OVK-a.

– Razlika je bila između vojnog i političkog vrha u Crnoj Gori. Politički vrh se nije slagao sa vojskom i nije je podržavao u odbrani teritorijalnog integriteta zemlje. U tadašnjoj vojsci nije bilo nikakvih podela između Srba i Crnogoraca. Bilo je jedinstveno komandovanje, ponašanje, vojnog kadra iz Crne Gore je bilo u skladu sa viševekovnom reputacijom ljudi iz Crne Gore. Ako je neko poznat po čojstvu, onda je to bio narod iz Crne Gore.

U svim tim jedinicama su bile crnogorske starešine i crnogorski vojnici. Imali smo slučajeva izuzetne hrabrosti pojedinih starešina iz Crne Gore. Naričito je upečatljiva bila žrtva potporučnika iz Pljevalja Predraga Leovca koji je bio ranjen pa se vratio u boj i poginuo. On je na Kosmetu bio ranjen i neizlečen se vratio u jedinicu kako bi nastavio borbu.  Kada je bio ranjen ostao je bez puške, ali sve dok nije našao svoju pušku nije se smirio. Na kraju je povratio svoju pušku koja je ostala pod snegom, međutim, je ubrzo je poginuo u antologijskoj bici na Košarama. Ta puška je kasnije data njegovom ocu. To je bio neviđeni primer hrabrosti. Njemu je kasnije zbog iskazane hrabrosti i požrtvovanosti podignut spomenik u Pljevljima – podseća Stupar.

printscreen/ Srpska stvar

Nezavisnost tzv. Kosova je priznala posrnula politička elita, a ne država Crna Gora i njen narod

Posrnula politička elita, a ne država Crna Gora i njen narod, je priznala nezavisnost tzv. Kosova i poslala vojnika u sastav NATO-a snaga.

– U svakom društvu dolazi do neke vrste posrnuća koji je proizvod političkih elita. Srećom većinski narod u Crnoj Gori ne deli poglede svojih poltičara sa vlasti. Sticajem okolnosti, stanjem u privredi i kulturi, pritiscima NATO-a, medijskim ratom koji se vodi protiv tradicionalne i istorijske Crne Gore, u tzv. višedimenzionalnoj agresiji došlo se do takvog političkog stupnja da imamo garnituru koja je priznala Kosovo i poslala svoje vojnike u okviru NATO snaga.

Međutim, takvo stanje u Crnoj Gori je prolaznog karaktera i smatram da će se to brzo u određenim uslovima otkloniti, jer pravoslavni narod Crne Gore i Srbije je nemoguće podeliti i odvojiti. Potrebno je izbeći bilo kakve bartoubilački sukobe, Crna Gora mora da se seti Drugog svetskog rata i bratoubilačkog klanja između četnika, partizana i ostalih formacija kako se to više to nikada ne bi ponovilo i kako bi se izbegao ukrajinski scenario u Crnoj Gori. Ne smemo dozvoliti da se izvorni pravoslavni narod ubija između sebe kao sada u Ukrajini – opominje Stupar.

Izvor: 24sedam