Iza poslednjeg rata izdala je svoje uspomene jedna američka novinarka po imenu Rut Mičel, koja je dugo vremena provela među Srbima, pa čak i za vreme samog rata, kad je bila zatvorena u Ratničkom domu u Beogradu, tada tamnici Geštapoa. U njenoj knjižici: „Četnici govore fakta o srpskim borcima – Mihailović i Jugoslavija“, Mičel se izražava ovako:
„Srbi, pouzdani i lojalni kao rasa, spadaju u najveće borce i demokrate Evrope. Ali oni se takođe nalaze među njenim najgorim propagandistima. Oni ne znaju kako da upotrebe reči u njihovu ličnu korist, verujući da njihova dela najrečitije i dovoljno glasno govore o njima nama, njihovim saveznicima. Hrvati, s druge strane, dugo vežbani u intrigama Austrougarske politike, jesu vešti propagandisti. Zbog toga je vrlo važno da Amerikanci najzad čuju potpunu dokumentovanu istinu o Jugoslaviji, o Srbima, Hrvatima, kao i o samom generalu Mihailoviću i „partizanima“.
„Za vreme provedenih tri i po godine na Balkanu u studiranju i osmatranju raznih naroda, ja, jedna Amerikanka, videh šta se desilo …
Srpski seljački zemljoradnici, živeći pod najliberalnijim i najnapredniji agrarnim zakonima Evrope, čine 82% stanovništva i u osnovi su protivnici komunizma …“
U svome zaključku, g-đa Mičel se ovako izražava:
„Srbi će biti, kao što su i do sada uvek bili, vodeća nacija Balkana. Oni ne traže – a ja to tvrdim sa punim autoritetom – nikakvo teritorijalno uvećanje niti pak ikakvu kontrolu nad nekom drugom nacijom. Oni traže jedino ovo: Bezusluvnu slobodu, onu slobodu koju smo im mi svečano obećali u Atlanskoj Karti. Oni su jasno dokazali njihovu iskrenu želju da sarađuju kao slobodan narod, ali oni neće da primaju nikakve zapovesti ni od koga, niti iz Berlina, niti iz Moskve, niti od nas. Naš je prvi posao da osiguramo poverenje srpskog naroda…
…Srbi su prešli na našu stranu ne čekajući da se pogađaju sa nama za njihov otpor. A da su oni to učinili mi bismo im bez ikakvog pitanja ponudili crno-na-belo ogromne sume. Oni su ostavili da njihova nagrada bude određena našom čašću! Mi smo im obećali našu pomoć (Pukovnik Donovan, Pretsednik-Ruzveltov lični izaslanik došao je u Beograd da ih uveri u Američku pomoć). To je bio džentlmenski sporazum. Srbi su u potpunosti izvršili njihov deo — mi nismo bili sposobni da izvršimo naš!…
To je bila ta mala srpska nacija koja, zatvarajući uzani željezni most između Evrope i Azije, 1389. spase Evropu da ne bude osvojena od Turaka, koji su onda želeli da osvoje ceo svet. Da Srbi nisu desetkovali cvet turskih borbenih snaga na Kosovu, Beč, ondašnja tvrđava Evrope, bi pao, a sa time bi Evropa i naša civilizacija bili otomanizirani… I srpska reakcija 1941 godine bila je slična: Srbi su izabrali da se bore i umru za slobodu i demokratiju koje oni vole, radije nego da se pokore. Jednom oni spasiše Evropu od Azije; ovog puta oni spasiše Aziju i Afriku od osvajača Evrope…
Naš dug Srbima je dug časti, a takav jedan dug ima prvenstvo ispred svih drugih!… Kao što ima naroda koji zaslužuju da budu kažnjeni, takođe ima i onih koji zaslužuju priznanje za veličanstveno držanje. Spremni kroz celu njihovu istoriju uvek da polože svoje živote za slobodu i demokratske ideale kojima su oni tradicionalno posvećeni i odani, Srbi su uvek bili verni datoj reči. Nikada optužba o izdajstvu nije podignuta protivu Srba kao nacije, jedine balkanske nacije sa takvim rekordom… U obadva svetska rata Srbi su bili naši dragoceni saveznici. U Prvom svetskom ratu, posle potpunog poraza, ali netučeni, oni su bili prvi od saveznika koji su odlučno tukli Nemce i oslobodili svoju zemlju. U ovom Drugom ratu, opet posle potpunog poraza, oni su nastavili borbu… Nemci mrze Srbe najviše zato što su se oni najbolje borili. Oni su masakrirani gore no i jedna nacija u modernoj istoriji, sem jevrejske, ali oni još uvek stoje nepokolebljivi. Njihova zemlja, njihovi domovi opustošeni su više no i jedne druge nacije bez ikakve sumnje — i oni još uvek stoje… Još uvek oni nalaze snagu da nastavljaju otpor od zore do zore — sa verom, i verom da će sloboda, jedina nagrada koju oni traže za sva stradanja, koja se ne mogu zamisliti, najzad doći uz pomoć velikih demokratija«.
I g-đa Mičel završava svoje izlaganje dirljivim rečima koje upućuje „Dragom čitaocu“.
„…Srbi, jedini na Balkanu, predstavljaju američke ideale slobode i demokratije. Oni su žrtvovali sve — sve što su imali i skoro dva miliona života od njihovih svega osam miliona, za ove ideale. Oni su bili naši jedini saveznici za koje smo mi praktično bili nesposobni da pomognemo — i oni još uvek stoje i bore se usamljeni…
Od malih naroda, nacisti mrze Srbe najviše zato što su se oni najbolje odupirali. Ja sam zajedno sa njima patila u onoj paklenoj rupi, Gestapovskoj tamnici Beograda, i posmatrala sam stotine veličanstvenih ljudi, žena i mladih devojaka, kako hrabro i bez straha odlaze pred nacističke puške da umru ni zbog čega drugoga, već samo iz ljubavi prema slobodi…
Srbi, boreći se neumorno za svoju slobodu više od 500 godina, najzad su je izborili i zbacili Turke sami i nepomognuti,— jedini balkanski narod koji je tako uradio. U prošlome ratu oni su bez ustručavanja žrtvovali sve što su imali i preko jedan milion života da bi zbacili Nemce. Mihailović zna vrlo dobro, kao što to znaju i svi oni koji poznaju Srbe, da njihova istorija, tradicije, i narodni karakter, čine nemogućim za njih da se potčine zapovestima bilo iz Berlina ili iz Moskve…“
Rut Mičel, Četnici govore fakta o srpskim borcima – Mihailović i Jugoslavija
Povodom smrti Rut Mičel, izašao je u „Srpskoj Borbi“ od 29. novembra 1969 nekrolog iz pera Krsmana Otaševića u kome stoji o njoj:
„Poznata američka patriotkinja, novinarka, autor, srpski četnik, Rut Mičel, umrla je iznenada od srčanog napada, u 80 godini svoga života, u mestu Velas u Portugaliji, 29 oktobra 1969 godine.
Ana je bila sestra čuvenog američkog vazduhoplovnog đenerala Viliam Bili Mičela, pionira ideje savremene američke aviacije posle Prvog svetskog rata (1925 godine).
Rut je rođena u Milvoki, Viskonsin, a završila je poznati devojački Univerzitet Vasar u Paukipsi, u državi Njujork. Bila je dopisnik raznih novina. Napisala je knjigu: „Moj brat Bil“ 1953 godine. Putovala je po Americi i reklamirala sa uspehom film „Suđenje Bili Mičelu“.
U predvečerje rata između Hitlerove Nemačke i Jugoslavije, Rut je došla u Jugoslaviju. Putovala je po raznim pokrajinama i gradovima, ispitujući ondašnju grozničavu ratnu psihozu u zemlji.
Na dan puča, 27 marta 1941 godine, našla se u Beogradu. Ona je zavolela srpski narod, koji je kako ona kaže, dobar, pravedan, religiozan, patriotski i slobodarski narod. I bez ikakvog predomišljanja, a sa dubokom verom u istoriju i akciju srpskog naroda, ona je odmah u početku rata stupila u vezu sa Dražom Mihailovićem, i bila u aktivnoj srpskoj obaveštajnoj četničkoj službi. To je jedina žena-strankinja, koja je bila aktivni borac-srpski četnik.Nemci su joj ušli u trag i radi njene obaveštajne službe u korist srpskog naroda, uhvatili su je i strpali u zatvor nemačkog Gestapo-a, u kome je provela 13 meseci. Docnije su je pustili pod uslovom da odmah napusti Jugoslaviju.
Po povratku u Ameriku, učinila je sve da pomogne Draži i srpskom narodu. Pored mnogobrojnih članaka, koje je napisala u raznim američkim novinama u korist Srba i pravedne borbe srpskog naroda, Rut Mičel je napisala i knjigu: „Srbi su izabrali rat – Četnik iznosi činjenice o borbi Mihailovićevih Srba, 1943“.
Lazo M. Kostić, Spoljni izgled Srba, Srbi u očima stranaca 1-2: Kolektaneja, Švajcarska 1968-1972.
