Nije dobro što se u svakodnevnoj upotrebi skraćuje to zvanje, pa kažemo samo „visoki predstavnik”, a ispuštamo ono „UN za BiH”.
Piše: Nenad Kecmanović
Puni naziv upućuje na to ko ga bira i kome dva puta godišnje podnosi račun o svome radu, kao i da je za to jedino nadležan Savet bezbednosti
Da li se oni prave budale ili misle da smo mi idioti? A ko su „oni”? To su oni što smo ih najpre zvali „međunarodna zajednica”, pa „polu/protektorat”, pa „SAD i EU”, pa „kolektivni Zapad”, pa „Amerika i vazalna Evropa”, da bismo došli do „kolonijalna uprava”. A ko su „mi”? – To su globalno kolonizovani domoroci, od kojih se Srbi najviše opiru neokolonijalizmu.
Nije da se oni tokom minulih 30 godina nisu ponašali sve arogantnije, a nije ni da mi nismo napredovali u spoznaji o kakvom se odnosu zapravo radi. Istina, već nakon uvođenja bonskih ovlašćenja i zapadni autori Knaus i Martin su „visokog predstavnika poredili sa namesnikom UK u kolonijalnoj Kalkuti”, a Robert Kuper nam je objasnio da „oni spadaju u postmoderne, a mi u predmoderne narode, da se oni međusobno odnose u skladu sa principima i zakonima, a prema nama lažima, prevarama, nasiljem, jer u džungli se ponaša prema zakonima džungle”.
Istina je da smo se i mi sami trudili da im pokažemo da znamo da čitamo Dejtonski sporazum sa aneksima, a i da napišemo da oni krše ustav koji su nam sami napisali, ali njih nije ništa ometalo. Nismo shvatili da postmodernisti žive u doba postistine i postčinjenica, te da su jedino važni njihovi interesi. A onda im je Milorad Dodik saopštio da više neće moći tako i „zapaljivom retorikom” odbijao njihove naloge, ignorisao pretnje i ucene, prekidao razgovore, ismevao ih, slao u materinu. Posle tri decenije, koliko se sa njima uspešno nosio, odlučili su da ga strpaju u zatvor zbog nepoštovanja odluke v. p.
Uzgred, visoki predstavnik UN u BiH već duže više uopšte ne postoji, pa dosledno tome ne mogu da postoje ni odluke visokog predstavnika, i onda se, naposletku, nema šta ni poštovati ni nepoštovati. Optužba za nepoštovanje nečeg što ne postoji, a što je odlučio neki fantomski visoki predstavnik predstavlja politički teatar apsurda u režiji ambasadora SAD Majkla Marfija, sa Kristijanom Šmitom u glavnoj ulozi.
Nije dobro što se u svakodnevnoj upotrebi skraćuje to zvanje, pa kažemo samo „visoki predstavnik”, a ispuštamo ono „UN za BiH”. Puni naziv upućuje na to ko ga bira i kome dva puta godišnje podnosi račun o svome radu, kao i da je za to jedino nadležan Savet bezbednosti, koji odlučuje konsenzusom, a ne nekakvo izvedeno sedmično diplomatsko sijelo zvano PIK. Faktički mu predsedava ambasador SAD Marfi, koji još živi u devedesetim kada je Amerika bila jedina supersila, i sav ostali svet držala u kolonijalnom statusu.
NJihov problem u BiH je u tome što je lanac Stejt department – ambasada SAD – PIK – V. P. ostao bez ove poslednje operativne karike. Ali, umesto da se ljuti na Rusiju i Kinu koje su glasale protiv njegovog izbora, Šmit se okomio na Srpsku. Umesto da traži prijem kod Putina i Sija, on trči za Dodikom i proganja ga. Izigravanjem v. p., iako za tu funkciju nije izabran, i to u zemlji gde je samo na pola teritorije prihvaćen, ne samo da ne dolikuje ozbiljnom diplomati nego ni pristojnom čovjeku kakav bi odavno podneo ostavku. Šmit predstavlja ne samo ličnu nego i sramotu za Nemačku.
Ali, kao i njegovi šefovi Olaf i Analena, drži se za skute SAD. Oni za Bajdenove, a on za Marfijeve. Ovaj tandem u nevolji, upregao je kao ispomoć Sud i Tužilaštvo BiH, koji su takođe fantomske institucije, jer se nigde i ne spominju u Dejtonskim dokumentima, pa niko nije obavezan da poštuje njihove optužnice. Poslednjih meseci u BiH imamo pojačanu frekvenciju provokacija iz Sarajeva i reakcija iz Banjaluke; hiperprodukciju političkih konfrontacija u Predsedništvu BiH, odluka o poništavanju poteza koje je povukla druga strana, manjih incidenata, spoljnopolitičkih razilaženja. Stvara se atmosfera u kojoj je, tobože, poslednji čas da se nešto preseče, a Dodik je višestruko pogodna meta.
Lokalno, optužnica protiv Dodika je atak na predsednika republike i srpski narod u celoj BiH. Regionalno, optužnica je atak na srpske zemlje, srpski svet, kolektivne Srbe, zato što znaju da bi njegovim uklanjanjem sa političke scene zadali udarac srpskom narodu u celini. Šire, Dodik je postao lider otpora neokolonijalizmu ne samo na Balkanu zato što je sa njima ušao ukoštac pre ostalih. Ranije su naizmenice udarali na KiM, RS, CG. Sada su udarili frontalno na sve odjednom. Kurti, uz prećutnu podršku Kristofera Hila, redom hapsi Srbe na Kosovu, Eskobar sastavlja vladu u Crnoj Gori. Optužnica, hapšenje i presuda, za kojom bi logično usledila i zabrana obavljanja dužnosti predsednika, trebalo bi, pored ostalog, da posluži kao primer za ostale kako nema izuzetaka za neposlušne.
Ohrabruje činjenica da u Evropi opada podrška SAD. Političke elite vodećih zemalja EU, ma koliko bile vazalne, potpuno su svesne da ih je američka politika u Ukrajini žrtvovala u svom neuspelom obračunu sa Rusijom, ali to još ne smeju otvoreno da kažu. Uprkos svim medijskim obmana, ta svest se širi u nacionalnoj bazi, pa će se uskoro naći u procepu između diktata SAD i svojih birača. U međuvremenu su sačuvali toliko političke razboritosti i koncentracije da neće da bacaju šibicu u bosansko bure baruta pred sopstvenim balkanskim vratima. Naprotiv, opetovano traže „mir i stabilnost”. Najzad, to što se oni još ne usuđuju da glasno i jasno kažu, Milorad Dodik viče iz svega glasa, bez zazora stvari naziva pravim imenom i upire prstom, te time imponuje i uživa potajne simpatije mnogih evropskih političara. Orban i Milanović to i ne kriju.
Reagovala je Rusija za sada na nivou ambasadora, jer se kao osnov tužbe protiv Dodika uzima „nepoštovanje odluka visokog predstavnika”, što je to za njih dvostruka provokacija. Jedno zato što nije bilo konsenzusa oko izbora v. p. i drugo što je sa Kinom bila protiv. Bilo je to upozorenje da Putin nije nezainteresovan za status Srpske i Dodika lično. Vučić je uprkos svim pritiscima i ucenama na Kosovu, onomad u Banjaluci rekao da je „sveta dužnost Srbije da bude uz Srpsku” i da „sankcije funkcionerima Srpske za Srbiju ne postoje”. Dačić je zatim konkretnim povodom podizanja optužnice bio sasvim eksplicitan. U Srbiji, kao i u Srpskoj, oglasile su se brojne institucije i organizacije, srpski ambasadori BiH, šefovi predstavništava RS, grupno i pojedinačno javni radnici i intelektualci, vladike. Jedino su propustili da spomenu manje poznato ime Miloša Lukića, direktora „Službenog glasnika RS”, principijelnog i patriote, protiv koga je takođe podignuta optužnica zbog nepoštovanja Šmitove odluke, da se na kraju kola ne bi slomila na njemu.
U tragikomičnoj tužbi protiv Dodika prepoznaje se nervoza zato što se izgleda sasvim približio kraj Putinove specijalne operacije. Ukrajinska kontraofanziva je propala, predstoji završna ruska ofanziva. Uveliko se na Zapadu govori da je Rusija izvesno pobedila i da je samo pitanje da li će ući u Harkov, Odesu i Kijev i ko će umesto Zelenskog pregovarati o miru. Rusi na delti Dunava presudno bi promenili poziciju srpskih zemalja.
Međutim, to uopšte ne isključuje da će iz Stejt departmenta, preko Marfija i Šmita, stići katil-ferman u Sarajevo da nastave postupak, sa svim implikacijama i konsekvencama. Ako ne mogu protiv Putina i Sija, da spasu obraz bar protiv Dodika, i u „manjem entitetu” pokažu ko je gazda u BiH. Zato treba biti spreman za kontramere.
